Народно благостање

Страна 614 И

меру оправданога и почиње да буде сертство за изигравање пореске обавезе. |

Писац горњега чланка је решио овај проблем врло просто: он је наиме огласио сва примања поверилаца, који су у исто време и акционари, за прибитну ставку. По њему такав поверилац нема права ни на најмању камату. То је међутим у супротности са циљем који писац жели да постигне. Јер се овде ради о оном делу давања, које не претставља више накнаду за уступљени капитал, већ прикривену добит. Ни акционар није нашао свој капитал на улици; па и да га је нашао, он би га могао у сваком случају да пласира уносно на разне дачине. По коме праву треба његово позајмљивање капитала друштву, чији је акционар, да буде бескаматно > Забрана камата акционару као повериоцу претставља једну фантазију бирократску, која је противна свима економским принциаима и коју нико до данас није помислио да остварује. Не може се ништа имати против акционара који даје друштву кредит под условом, који би претстављао јизишп ргтаеншт. Таквом акционару следује само признање. |

Према томе, — а без обзира на наше позитивно законодавство —- оглашавање сваког давања акционару повериоцу за прибитну ставку и не поставља се као постулат проблема, о коме се овде ради. Али, ако би се у опште поставио тај постулат, онда се не би могло прећи преко питања: где почиње изигравање пореске обавезе» Изгледа да су присталице овог гледишта склони да и то оставе увиђавности пореских органа. То би била крајња правна несигурност за пореске обвезнике, најгоре стање у правном поретку. Порески органи

као извршиоци једног строгог формалног закона,

најмање су способни за тај задатак. Али тешко да би и велики познаваоци ових проблема могли да се снађу у сваком конкретном питању. Висина награде повериоцу условљена је разним објективним' и субјективним околностима. Под објективним је на првом месту стање на новчаном тржишту и променљивост каматне стопе. Међ субјек"тивним условима имамо солвентност и ликвидитет дужника. А то је огромно фактично питање. Свако подузеће има свој кредит. И ту треба порески обвезник да каже где почиње изигравање пореске обавезе»!

У. Резиме:

На основу до сада изложенога излази, да чл. 82, као ни цео закон о непосредном порезу, не пружа никакву могућност за сузбијање изигравања пореске обавезе путем задуживања у иностранству. Разлози који говоре против тог захтева следећи су:

1. Тач. 4 чл. 82 говори искључиво о накнади и користи у билансу засебно зарачунате само оснивачима и другим лицима. Реч је о повратним примањима потичућим из оснивачког акта.

9. Те награде и користи долазе у обзир само под условом да се плаћају из прихода. Међутим у бићу камате не лежи тај услов. Обрнут је основни принцип каматне обавезе: она се плаћа без обзира да ли из прихода или имовине. Појамно она није везана за приход, што је пак битно за накнаде у тач. 4. |

3. Тач. 4 обухвата само осниваче и друга

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 39.

лица при акту оснивања. Она се ни у ком случају

„не односи на акционаре ни чланове управног ни

надзорног одбора. Према томе не би се могла опорезовати камата плаћена овим лицима, јер би било противно закону.

4. Пропис о специјалном поступању камате плаћене акционарима од стране пореске власти у случајевима, где су несразмерно велика туђа сретства или где се очигледно изиграва обавеза пореска на друштвену добит у пракси апсолутно је непроменљив, јер не постоји никакав критеријум за објективизирање релације између сопствених и туђих сретстава, ни границе између оправдане камате и оне која претставља укријумчарени порез.

VI. Шта да се ради.

Ми не сумњамо да су порески органи наишли на случајеве о којима је овде реч. Али сматрамо да су ти случајеви ишчезавајуће малобројни према оним, где је кредитни однос између домаћих подузећа и повериоца на страни заснован на најморалнијим мотивима чисто пословне природе.

Ако би се повећала пореска стопа и тиме вратило стање од 1928 г., онда би то изигравање било онемогућено, али би с друге стране угрожени били сви страни капитали позајмљени нашим подузећима. Сасвим је појамно да страни капиталисти не

"би пристали да носе порески терет, који би, за-

једно са прирезима, ишао на 25% и више. Истина има једина могућност за спречавање тих неповољних последица евентуалног таквог законског прописа, а то је, да домаће подузеће прима на свој терет један део порезе. То би потпуно промашило циљ, јер законодавац не жели да тај порез сноси дужник.

Истина моментано не би настао одлив страног капитала у већем обиму услед мораторијума трансфера код нас. Али би ипак повериоци повукли капитале од дужника и поверили евентуално банкама, са мањом каматом али са више сигурности и мање пореског терета. Али мораторијум трансфера може сутра бити укинут, а порески закон не ради се на рокове. Он је по дефиницији вечит, Слетствено законодавац има да постави себи питање; шта је по народну привреду штетније или ретки случајеви изигравања пореске обавезе на горњи начин или пертурбација у постојећим кредитним односима и повлачење страног капитала из подузећа. Јер сем оних случајева, где се кредит дао да се изигра пореска обавеза, у свим осталим повериоци би били срећни кад би могли добити своје капитале натраг. А и домаћа подузећа би била пресрећна, кад би им се дала могућност да у земљи добију кредите под истим условима и ис плате своје иностране повериоце.

Ето то је алтернатива пред којом стоји законодавац. Ми другог излаза не видимо. Али морамо понова истаћи да је апсолутно недопуштен пропис који би отприлике гласио : да се сматра као прибитна ставка камата плаћена повериоцима кад она претставља изигравање пореске обвезе, јер це па

одредба у пракси неприменљива и унела би једну“

правну несигурност, каква се замислити не може. Ако би се ограничила само на акционаре и осниваче, онда би била на целој линији изиграна, а то би убијало ауторитет закона.