Народно благостање

10. новембар 1934.

5

Страна 725

bi države imale međusobno da stupe u naročiti kom·penzacioni odnos, da bi obezbedile dalje vršenje razmene dobara. Nasuprot tome brani on opšti klitinški postupak. Tome bih imao da primetim sledeće:

Tačno je da kompenzacija pojedinačne robe pretstavlja nezgodan i nedovoljan način za razmenu dobara. таспо је takođe, da bi se opšti klirinški postupak mogao sprovesti sa mnogo manjim smetnjama. Međutim, iz iskustva su poznate sledeće dve činjenice. Pre svega, ni pri klirinškom postupku ne može se u današnjim prilikama razmena da vrši bez utica|ania na pojedine količine robe, putem utvrđivanja kontingenata. Osim foga · je i teorijski toko lepi i jednostavni klirinški postupak a praksi ipak vrlo često otkazao. Ako naime „privatna inicijativa”, koju spominje g. d-r Bajkić, ima za posledicu, da se na jednoj ili na drugoj strani ne može ostva– riti dovoljan uvoz iz druge zemlje, usled klirinškog: postupka neizbežno će doći do daljeg smanjenja volumena trgovinske razmene između ove dve zemlje. To bi bio razvitak, koji se ni g. d-ru Bajkiću ne čini kao nemoguć u odnosima između Nemačke i Jugoslavije.

Ovde se zbog toga nameće misao, da se polraži neki srednji put između nedovoljne pojedinačne kompen-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

zacije i današnjeg suyiše liberalnog klirinškog sporazuma. Međutim, predlozi protiv kojih g. d-r Bajkić ustaje nisu ni imali drugog cilja. Ako se fo ne može da рознрпе putem priyatne micijative, mora država da inferyeniše i da fu inicijatiyu prema polrebi reguliše. Za fo se pruža mogućnost zaključtvanjem Ккотрепгаcionih sporazuma većeg obima. Država treba da putem

"kontrole uvoza tako reguliše ponudu pojedinih vrsta

robe iz trećih zemalja, da se privatnoj inicijativi pruži dovoljan potstrek, da povećanjem kupovina dostigne unapred ugovorenu uvoznu vrednost pomenute robe. Jedino s ovakvom zemljom Nemačka može da zaključuje sporazume i cilju unapređenja međusobne razmene pojedinih količina i pojedinih vrednosti robe. Ranije spomenutu nemačko-dansku trgovinsku razmenu kao i novi nemačko-poljski kompenzacioni sporazum navodim kao primere. Ne ulazeći ovom prilikom u suštinu ovog pitanja, mogu da ukažem i na to, da slični kompenzacioni sporazumi preistavljaju zaista najsigurniji, a možda i jedini način da se završi sudbonosno takmičenje za postizanje najnižih cena, koje je u toku poslednjih godina upropastilo privredu celog sveta i dovelo do rasprodaje čitavih narodnih privreda.

TI DUPLIKA V, BAJKIĆA.

Na prvom mestu moram da ispravim jednu zabludu · g. d.ra fon Haselbaha, koja potiče verovatno od rđavog ~ prevoda na nemački moga odgovora. On veli naime, da sam ja protiv zahteva da se celokupna korist od ne· mačkih preferencijala za naše agrarme proizvode Sproveđe seliaku. O tome sam mnogo puta pisao. (Vidi moj članak: „,Još o Privilegovanom izvoznom društvu” u br. 23 pr. godine „Narodnog Bilagostanja”).

Osnovna teza с. d-ra ion Haselbaha glasi: nova seljačka trgovinska politika Nemačke cilja na podizanje kupovne snage evropskog seljaka — jer ako se ne poveća ista, a naročito malog seljaka— propašće svi pla_ novi oživljen{a evropske privrede.

Smatram da je ovo gledište iz osmova pogrešno. _ Toliko je mali deo izvoznog viška agrarnih proizvoda evropskih država koje kupuje Метаска, да је петоgućno preko njega povećati kupovnu snagu evropskog seliaštva. Nemačka se obavezala Jugoslaviji da kupi po toj preferencijalnoi ceni svega 5.000 vagona na ukupnu produkciju od 250.000 vagona. I dvostruku cenu da plati za ovih 5.000 vagona, pa ipak neće moći da time utiče na kupovnu snagu |ugoslovenskog seljaka. Nemačka bi upropastila svoje nacionalno bogatstvo ako bi ozbiljno pokušala da povećanim cenama za robu koju uvozi povećava Кироупи snagu eVrOpskog seljaštva. U svim zemljama na svetu, sem nekoliko malih · izuzetaka, kupovna snaga zavisi od unutrašnjeg tržišta. G. d-ru fon Haselbahu nije nepoznato da nijedna zemlja nije sa toliko priznanja kvitirala tu novu trgovinsku politiku Nemačke, kao Jugoslavija. Ali to ne sme da bude povod da se preceni značaj nemačkih pree__тепеђјаја za narodno blagostanje Jugoslavije. ; U ostalom ja nisam nikad shvatao tu politiku cena Nemačke prema izvesnim svojim agrarnim liferantima kao izraz nove nemačke seljačke politike, već delimično . kao rezultat unutrašnje politike cena, a u glavnome kao

· зеђи za sticanjem što veće kupovne snage za svoje

___artikle.

Time dodirujemo drugo pitanje, ono o podeli protivvrednosti izvesne robe jedne države međ pojedine unutrašnje učesnike. Prethodno treba podvući da Nemačka nije ni u jednom trgovinskom ugovoru ni pokušala da tu svoju seliački zadahnutu trgovinsku politiku obezbedi pravnim sretstvima. Nigde u ugovorima nema klauzula kojima se saugovornica obavezuje da celu protivrednost Nemačkoj prodate robe sprovede onome ili ovome. Svakako da Nemačka neće ni u buduće to pokušati iz prostog razloga što ni jedna država meće dopustiti da joj se druga država meša u to šta će biti sa protivrednošću izvezene robe. To potpada pod suverenost saugovornice u koju druga država me može da zakorači.

Ali to nije ni potrebno Nemačkoj. Масејпо је tačno gledište da kupovna snaga jednoga naroda zavisi u glavnom od kupovne snage većine stanovništva, odnosno seljaka u seljačkim zemljama. Ali je sasvim odvojeno od pojma kupovna snaga u umutrašnjosti zenilje kupovna snaga prema inostranstvu. Ova zavisi isključivo od količine vrednosti izvezenih dobara. Mogućno je, i bivalo je najčešće naročito kod Rusije poslednjih godina, da |e država stvarala ogromnu kupovnu snagu prema inostranstvu plaćajući proizvođačima manje no 510 su proizvodni troškovi. Kupovna snaga prema inostranstvu zavisi od količine proizvedenih dobara u zemlji i cena na strani. Prema tome poslednje može interesovati samo Nemačku u evropskim agrarnim zemljama. Prva dužnost svake vlade je da se stara o povećanju narodnog blagostanja, koja se izražava u kupovnoj snazi. Ako vlada jedne zemlje ne daje sebi truda da podigne bogatstvo narodno, onda ni Nemačka briga neće ništa pomoći.

Rezonovanje go. d-ra fon Haselbaha počiva dakle na jednoj konfuziji nacionalne privrede i međunarodne razmene dobara.

Kao što sam rekao maločas, ako je Nemačka odo-

brila veće cene agrarnim zemljama evropskim, onda ne treba da se brine više oko toga kome će one otići, jer je