Народно благостање

27. јули 1935 НАРОДНО та obezbeđenje novčanog opticaja. Nasuprot ovim, teškoćama, koje su izazvane u inostranstvu, ne mogu se postaviti ni neki opšte-korisni privredni uspesi u SAD, tako da se ne vidi, čime bi se mogle pravdati smetnje koje su izazvane američkim kupovinama srebra. |

___ Državna otkupna cena za domaće novoproizvedeno SrcDro iznosi danas 77,57 centa po unci. To znači da je po prilici udvostručena ona cena po kojoj se srebro prodavalo početkom

1934, kada su SAD inaugurisale svoju politiku srebra. Moglo

bi se očekivati da će toliko povećanje cena imati za posledicu i jaki porast proizvodnje i zaposlenosti u srebrnim rudnicima. Takvo dejstvo bilo bi analogno onome koje je izazvano porastom cene zlata u vezi sa devalvacijom engleske i južnoafričke funte: Kod zlata je došlo, doduše, do manjeg povećanja proizvodnje, ali se ona vrši na bazi povećane prerade siromašnijih ruda. Ovim preorentisanjem proizvodnje izazvano je povećanje zaposlenosti, i s time u vezi porasla je i potreba za novim mašinama u svim novo-otvorenim rudnicima, kao i u onim staTim koji su prošireni.

U američkoj proizvodnji srebra nije se moglo primetiti slično dejstvo. Sama proizvodnja srebra ie, doduše, porasla. Ceni se da je u 1934 proizvedeno 31,3 miliona unca u vrednosti od 20,7 miliona dolara prema 23,0 miliona unca u vrednosti od 8 miliona dolara u 1933 god. Međutim, izgleda da je celi dobitak od povećanih cena ofišao u džepove sopstvenika rudarskih društava, jer se nije ništa utrošilo za tehničko proširenje proizvodnje. Uzroci ovog razvitka objašnjavaju se sada u poslovnom izveštaju „Bank of America”, koji je izrađen na osnovu izveštaja iz država sa Dalekog Zapada, iz kojih dolazi oko 98% celokupne severnoameričke proizvodnje srebra.

Četiri petine proizvodnje srebra u SAD uopšte ne zavise od cene srebra, već od cena bakra, cinka i olova. Srebro se, naime, dobija uglavnom kao sporedni proizvod u rudnicima bakra, olova ili cinka. Sigurno je da se porastom cene Srebra povećavaju redovni prihodi odnosnih rudnika, ali povećanje proizvodnje srebra ipak nije moguće, jer cene ona druga tri metala ne opravdavaju proširenje eksploatacije, koje bi donelo više štete nego Što bi se moglo kompenzirati većom cenom srebra. Jasno je. prema tome, da će i buduća proizvodnja srebra u ovim rudnicima zavisiti od kretanja cena pomenuta tri metala, a naročito od kretanja cene bakra. Budućnost olova i cinka ne prosuđuje se naročito povolino, ali su izgledi bakra znatno bolji, jer |e verovatno da će mu se cena moći podržavati putem. dobrovoljnog sporazuma, pošto je nedavno ukinuta i Nira i bakarni kod. |

Prema tome, iz pravih srebrnih rudnika dobiva se samo

20% proizvodnje srebra u SAD. Ovi su rudnici u izvesnoj meri

stvarno i povećali svoju proizvodnju. Međutim, pošto je veća cena srebra obezbeđivala dovolinu rentabilnost njihovih preduzeća, oni su istovremeno ograničili proizvodnju on:h ruda iz kojih se olovo i bakar dobijaju u znatnoj meri kao sporedni proizvodi. Na taj se način izbeglo povećanje tražnje novih radnika i mašina. Iz izveštaja, kojim raspolažemo, ne vidi se da li su i zaposleni radnici imali neke koristi od povećane cene srebra u vidu povećanih nadnica. Ponovno otvaranje svih ili otvaranje novih rudnika srebra ne može se za sada još očekivati, jer ni današnja ofkupna cena od 77,57 centa po unci

nije još dovoljna za pokriće velikih početnih troškova.

Porast cene, izazvan američkom politikom srebra, pretstavlja dakle pravi „poklon” vlasnicima rudnika, jer povećava

+ u novcu izraženi prinos od postojeće proizvodnje, a ne utiče

neposredno na proširenje eksploatacije. Po mišljenju proizvođača moglo bi se doći do pravog oživljavanja proizvodnje jedino u slučaju, da se otkupna cena srebra povisi na jedan do-

~ lar po unci ili nešto iznad toga. Ali se proizvodnja ne bi ni

tada mogla povećati, ako bi se odobrilo odgovarajuće poveća-

nje nadnica,

· BJIATOCTAFbE

· Промене у производњи и

Страна 481

Између континенталног картела гвожђа и енглеских произвођача водили су се у току целе о. г. преговори о приступању Енглеске интернационалном картелу за продају сировог челика. Ови преговори су од интереса за цео свет, јер ако Енглеска приступи картелу, он ће контролисати око 90% целог извоза извесних производа тешке индустрије гвожђа у свету. Опоразум са Енглеском постигнут је већ, што се начелне стране тиче, али што је много важније, детаљи, који се односе на контингенте појединих производа нису још утврђени. Вероватно је да ће бити постигнут споразум до 8 августа 0, г> кад истиче рок провизориуму између енглеских произвођача и картела.

Први међународни картел гвожђа основан је 1924 г. између француске, немачке и белгијско-луксембуршке тешке индустрије, Картелни уговор односио се на сиров челик, у шипкама, уобличен, универзални и на дебели црни лим. Овај картел, међутим, престао је да важи 1930 год. Разлог престанка је утврђивање не само извозних контингената, већ и продаје у унутрашњости појединих земаља чије је практично спровођење наишло на велике тешкоће. Тек у 1933 г. су интересенти успели, да дођу до новог споразума, који је био ограничен искључиво на контингентирање извоза по количини за одређене реоне.

За сиров челик, у шипкама, уобличен, универзални затим за дебели и средњи црни лим утврђене су и цене. Међународном картелу, чији су чланови били исте земље које и у 1926 г., приступиле су 1934 г. средњоевропске земље извознице сировог челика (Аустрија, Мађарска, Чехословачка и Пољска). Осим овог картела постојали су још од раније посебни картели: за ваљане цеви, који је пре три месеци престао да важи, затим за ваљане жице, шине и гвожђе у тракама. Светски извоз ових производа је скоро у целости под контролом дотичних картела, пошто су У овима заступљени и Енглеска и С.А. Д.

трговини гвожђа

те

Континентални картел учествује са око 70—75% У светском извозу гвожђа и челика, по количини (у 1934 Гг. светски извоз био је 12,5 мил. т.). Он је успео да повиси цене за картелиране производе, истина у малој мери, и поред притиска енглеске и американске конкуренције, која је била потстрекнута девалвацијом њихових валута. Американска конкуренција не претставља засад никакву опасност за међународни картел. Њена производња челика пала је са 47,2% светске производње у 1929 г. (121,5 мил. т.) на 31,7% у 1934 г. (81,4 мил, т.), а њен извоз са 2,4 мил. T. у 1929 г. на око 550 хиљ. т., док је европска производња порасла са 43,3% у 1929 на 49,5% у 1934 г. Сасвим друкчији је однос Енглеске према међународном картелу. Енглеска претставља врло важно тржиште за континенталне произвођаче, нарочито за Белгију, а са друге стране у не ким производима (лим) она је и опасан такмац на другим тржиштима. Преговори са Енглеском отежани су због структурелних промена у њеној тешкој индустрији и због неорганизованости оног дела индустрије који ради за извоз. Главни услов Енглеске је да јој се дозволи смањење увоза сировина за ваљаонице гвожђа, пошто она сама гради једну велику комбинирану фабрику гвожђа у Корбеју у грофовији Нортенптом. Према постигнутом начелном споразуму увозни контингент У првој години важења споразума биће 670 хиљ. Т., што је много мање него што је увевено у 1933 г. (849 мил. т.) и у 1934 г. (1.158 хиљ. т.). За идуће четири године контингенат се смањује на 525 хиљ. т. Међународни картел морао је да пристане на те услове, пошто је Енглеска повисила у априлу о, г. У 1932 год, уведене царине на гвожђе и челик са 33% на 50%