Народно благостање

14. децембар 1935.

ЧАВОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 805

IV KAKO BI SE UTVRĐIVALE MINIMALNE NADNICE

Prema predlogu zakona minima!ne nadnice bi utvrđivale paritetne komisije. Ove komisije predviđene su po sistemu delegiranja na bazi ravnomerno broja pretstavnika radnika i poslodavaca sa pretsednikom državnim činovnikom. Iz dosadanjeg iskustva svakako ie opravdano zaključiti da je u ovakvim ustanovama obezbeđena većina poslodavcima, dok bi radnički delegati bili vlasti ugodni ljudi. Pravo pretsednika za donošenje kompromisnog rešenja isključuje sve mogućnosti rešavanja spora izvan Paritetnih komisija. Oglašavanjem ovih komisija jedinim merodavnim faktorom za promenu nadnica, isključuje se pravo štrajka. Što se tiče Centralne paritetne komisije sa većinom poslodavaca i karakterom savetodavnog tela, ona nema nikakvih drugih

V KOLIKA BI BILA MINIMALNA

Prema projeklu zakona o minimalnim nadnicama kao baza za utvrđivanje nadnice uzimaju se troškovi života neoženjenog radnika i nameštenika. Na takvu odredbu ne nailazimo ni u jednom predratnom zakonodavstvu o minimalnim nadnicama. Redovno je vođeno računa i o porodici. Međutim g. Benko Grado odustaje od ovoga sa motivacijom da »smo od toga u celom civilizovanom svetu još vrlo daleko«. Uostalom, pitanje je kako bi živeli i sami radnici s obzirom na predloženi minimum troškova života, koji bi imao poslužiti kao baza za određivanje minimalnih nadnica. Prema priloženom indeksu mesečna zarada jednog nekvalitikovanog radnika bila bi 633.69 din. Životni minimum ovoga radnika ima za osnovicu iskliučivo animalne potrebe. Hrana njegova treba da košta 219.10 dinara. Umesto hleba predviđa se 8 kg. pšeničnog brašna od 2 din. kg. i 4 kg. kukuruznog od 1.81 din. kg. Posle rata u mnogim krajevima konstatovana je pojava da seljak prelazi sa kukuruznog na pšenično brašno. Sada, međutim, trećina radničkog hleba treba da se preobrati na kukuruz. Sem toga, od radnika se traži da sam mesi hleb. Jer sa nOVсет, koji je predviđen u vidu izdatka za brašno, radnik bi danas mogao da kupi 7» hlebova crnih. Što se tiče mesa predviđen je najgori kvalitet igoveđine, ali je zato unet kilogram ribe (nama je nepoznato gde se ova može dobiti za 7 din. kg.!), zatim 20 gr. kave i 15 kom. jaja, koja su računata po 0.43 kom. Analizujući sastav hrane dobija se utisak da je ovaj proračun rađen sa tendencijom |oš većeg srozavanja i onako mizernog standarda radničkog života. Za odelo i obuću predviđeno |e 144.62 din. ili 22.8%. Nastranu što polugladan radnik prema gornjem minimumu neće ni u kom slučaju moći da odvoji 22.8% za odelo, u ovoj grupi proizvoda ima vrlo grubih grešaka. Tako je na pr. za jedne gaće navedena cena od 44.20 din. Nama je do sada bilo nepoznato da radnici nose polusvilene gaće, јег пе хпато Које bi druge mogle da staju ovako mnogo. Zatim se predviđaju 6 pari kratkih čarapa po 12.25 dinara. Za jedan muški šešir navedena je cena od 76.25 din. itd. Za stan je predviđen izdatak od 148.82 din. tj. 5 din. dnevno. Za ovaj novac u Beogradu se, na primer, može dobiti prenoćište samo na tavanu, daskama ograđenom prostoru i sa slamaricama na podu. Za osvetljenje predviđa se litar petroleuma u vrednosti 6.75 dinara. Dakle, radnici treba da se odreknu i blagodeti električnog osvetljenja. A šta bi tek značilo ako bi ovaj radnik morao da izdržava i porodicu. Njegov mesečni

funkcija nego da se pretvori u akademiju Ministarstva socijalne politike.

Najzad nastaje pitanje ko bi i čime bi mogao 9arantovati autentičnost cena i indeksnih brojeva. Kod ovoga ponovila bi se istorija, jer bi nastala ]05 očajnija borba između radnika i kapitalista. Uostalom, kada bi se faktički doneo ovakav zakon o minimalnim nadnicama i usvojili predloženi teorijski minimumi troškova života — ne bi se ni u kom slučaju mogla izbeći najoštrija borba između rada i kapitala. Na nekoliko zborova radnika izraženo je odlučno mišljenje protivu uvođenja minimalnih nadnica budući da bi ove bile ujedno i maksimalne, a sem toga učinile bespredmetnom radničku sindikalnu organizaciju i ukinule pravo štrajka.

NADNICA PO GORNJEM PREDLOGU

deficit na bazi ovog minimuma iznosio bi nešto manje od 1.000 dinara.

Minimalni mesečni troškovi kvalifikovanog radnika razlikuju se samo u poziciji stana gde je predviđeno 200 dinara. Sve ostale pozicije su istovetne sa onim kod nekvalifikovanog radnika. Mesečni prihod odnosno troškovi života predviđeni su 752.71 din., a za porodicu 1872.50, te se kod ove grupe radnika opterećene porodicom treba da pojavi mesečni deficit od preko 1.000 dinara.

Mesečni troškovi privatnog nameštenika utvrđeni su na 1290.84. din. odnosno 2318.24 din. za porodicu. U slučaju opterećenosti porodicom, mesečni delicit iZnosi preko 1.000 dinara.

Mi smo uvek stajali na gledištu da su današnje nadnice niske. One su bile vrlo niske i pre no što je, pod uticajem krize, započeo njihov pad. Nastaje pitanje kakve bi one izgledale posle eventualne primene ovakvož zakona o minimalnim nadnicama. Prema podacima Indeksa (broj 2 od 1 aprila 1035) realne zarade u decembru 1034 za jednog odraslog neženjenog radnika bile su: u poljoprivredi 86.44, rudarstvu 118.75, industriji 134.48, trgovini 137.72, kod javno-korisnih preduzeća 178.85, kod raznih radnja 148.18, kod privatnih nameštenika 266.22, prosečno u celokupnoj privredi, izuzev poljoprivredu, 154.68. Prema podacima iznetim u istom broju mesečna realna zarada ispod 100 (prema stanju koncem 1934) zabeležena je samo kod ovih radnika: šveleraša kod šumskih radova 87, nekvalifikovanih građevinskih radnika 62, tkalja 93, krojača na »sicu« 78 i poljoprivrednih nadničara 79. Kod svih ostalih struka realna nadnica je preko 100. Ako uzmemo u obzir sadanje realne zarade neženjenog radnika onda znači, da bi posledica primene predloženog zakona bila ponovno srozavanje radničkih nadnica kakvo naša istorija ne pamfi. Efekat sniženja bio bi mnogo veći od onoga povećanja kod malog broja radnika čije su realne zarade danas ispod 100. Pri ovakvom zakonu o minimalnim nadnicama i ovakvoj teorijskoj bazi minimalnih troškova života standard života radništva bio bi srozan na animalni, a njegov dohodak postao bi skoro beznačajan faktor potrošnje. Pravu sliku dejstva ovih primena mogli bismo dobiti tek pošto bismo ispitali položaj radničke porodice i radništva kao produktivnog faktora posle ove reforme. Na ta pitanja vratićemo se drugom prilikom.