Народно благостање

Страна 822

али из политичких разлога, а не из економских, Јер преференцијали који се од тада практикују, односе се обично само на један или два артикла и то у врло скученим износима. Бедно би било економско стање југоисточно-европских држава данас, са стотинама хиљада вагона извозног вишка житарица и са цигло неколико десетина хиљада вагона преференцијала! Једино су Мађари имали велику корист од преференцијала по уговорима на основу Римског пакта.

Али су преференцијали били последња кап у чаши стрпљења Енглеске. Она је напустила Женеву после дванаестогодишњег неуспешног рада на слободној трговинској политици и отишла у Отаву, где је са својим доминионима закључила уговоре на бази преференцијала много обимнијих и издашнијих но што су европски, тако да уговори личе на једну врсту царинског савеза. И да би преференцијали били што ефикаснији, а услед отсуства аграрне царинске заштите, Енглеска је морала да приступи контингентирању увоза аграрних производа у корист својих доминиона. Тиме су највише погођене земље, које су најмање криве: Данска и Холандија. Али су у ствари трајно изгубиле све државе на европском континенту, које још увек затварају очи пред далекосежним значајем Отавских уговора.

Кад је крајем деветнаестог века Чемберлен подигао заставу империјализма, који уствари није био ништа друго до 2оПуегејп између метрополе и доминиона, у тренутку када је изгледало да ће последњи да напусте метрополу, у Енглеској је принцип слободне трговине, оличен у клаузули највећег повлашћења, био још толико снажан, да

; _ НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

| Бр 51 је поткопао империјалистичку доктрину и тиме умирио застрашене европске државе. Водећи кратковиду политику од свршетка рата, европско копно је ипак успело да натера Енглеску на овај пут остварења идеје империје и у економској области. Истина је да Енглеска није имала готово никакве користи од Отавских уговора; већи део њезиног извоза иде ван доминиона. Али су ови имали утолико већу корист: њихов увоз у Енглеску све је већи. Због тога доминиони траже продубљење Отавских уговора. Енглеска нити може натраг, нити хоће, и то како из економских тако и политичких разлога. Светска трговина је у опадању. Пораст последње две године и сувише је мали и пролазан. Државе се аутаркизирају; Енглеска нема ни на једној страни шанса да повећа свој извоз. Доминиони се економски јако развијају, њихова куповна снага расте; они ће постепено моћи да замене иностранство. Али уколико то не буду могли да ураде (у свету аутаркизираних држава), империјум претставља огромну царинску област која је потпуно самодоввољна. _ Постоји још један разлог због којег Енглеска

"не може ни да мисли да напушта отавске комби-

нације; то је чињеница да је она баш под режимом Отавских уговора достигла врхунац прослеритета. Енглеска влада стоји на гледишту да се не сме дирати ни у један од фактора њезиног економског живота, јер се не зна тачно који је од њих највише допринео њезином економском полету.

Накратко, економска будућност Енглеске лежи у царинском савезу са доминионима и колонијама. НИ АНГЛО-САКСОНСКА ОФАНЗИВА ПРОТИВ РАТА

На европском континенту има много држава, код којих политика има примат нарочито према привреди, како у унутрашњој тако и спољној политици. То међутим не важи за Енглеску; код ње још увек има привреда примат над политиком. Већ и из тога разлога она не би могла да напушта Отавске уговоре.

Али је много важнији политички разлог, који би се могао кратко да обележи као систематска преоријентација Енглеске од европског континента ка доминионима и Северно-Американским Државама. Тај је обрт почео у ствари још за време Светског рата. Треба разумети добро јавно-правну основу Енглеске. Она је краљевина која стоји у персоналној“ унији са својим доминионима. Ови суверено решавају сваки за себе о уласку у рат, у коме би била ангажована Енглеска. Теоријски се да замислити стање да доминиони остану неутрални према рату у коме је Енглеска једна зараћена страна. То би било у исто време и крај империје. Због тога мора Енглеска при вођењу своје спољне политике да на првом месту обрати пажњу расположењу у доминионима. За данас је једно сигурно, да су наиме доминиони готови на бескрајне жртве у одбрани Енглеске у рату у коме би она била нападнута. Доминиони су сваКако најсигурнији савезници Енглеске у дефанзивном рату. До 1936 године сматрало се да енглеска метропола није изложена никаквој ратној опасности; али после абисинског рата ситуација изгледа

сасвим другојаче. Мало је требало па да Енгле-“

ска уђе у рат са Италијом. Енглеска то: није урадила уз велике моралне жртве захваљујући великим делом и саветима из доминиона. Није више у Енглеској тежиште политике у Даунинг Стриту већ у Копшпа Табје Соптегепсе, како се назива Веће доминиона у Лондону. Енглеска је према ситуацији од пре Светског рата изгубила нешто од своје независности у вођењу спољне политике; али је добила у јачању идеје империје, у све већој солидарности између метрополе и доминиона. Ови су се од увек показивали врло мудрим иувиђавним. Они су били без ичег даљег савезници Енглеске и у офанзивном рату 1914 године. То је баш оно, што Енглеска високо цени. И уколико се политичке прилике на европском континенту развијају, све замршеније, утолико је више Енглеска упућена на своје доминионе као мудре и увиђавне савезнике. Раса, али не као биолошка чињеница, већ као извор једнообразног менталитета, све је већа веза између Англо-Саксонаца. Томе се има да захвали једна необична чињеница, о којој се у Европи води врло мало рачуна, а која пада у очи после краткога бављења у Енглеској, на име нагло американизирање Енглеске на целој линији. Енглеска се тодико отреса од европског копна и у културном погледу, да је чак и у оним областима у којима је владала европска диктатура почела да се еманципује. Највећа диктатура европског копна у Енглеској била је женска мода — париска, као што је енглеска мушка мода била суверени господар на европском копну. Данас се Лон-