Народно благостање

Страна 276

nji u pravcu da se zabrani otvaranje krčmi u središtima: gradova preko 30.000 stanovnika, u turističkim i kupališnim mestima i u neposrednoj blizini hotela, restorana i kavana. Krčme su u ugostitelistvu ono 510 je sitničarija u detaljnoj trgovini. Mi ne branimo njihovu egzistenciju i pozdravili bi onaj čas u kome bi se ovaj tip ugostiteljske radnje likvidirao, zato što su redovno nehigijenske, i za skup novac goste najbedniji sloi gradskog stanovništva: Ali promena predviđa samo to, da se ove udalie iz gradskih centara, gde ima većih ugostiteljskih radnji koje ne trpe konkurenciju. Promena predviđa zaštitu velikih, tako da se u njihovoj blizini ne smeju da nalaze krčme, pa ako se na periferiji grada, gde je glavno područje za krčme, pojavi neki restoran ili hotel, trebalo bi da se krčme čiste.

Poslastičarnice i burekdžinice po sadašnjem zakonu spadaju u zanatske radnje. Po Predlogu o izmenama, one bi došle u kategoriju trgovačkih radnji, ukoliko obavliaju rad na ugostiteljski način, i došle bi ubuduće u nadležnost trgovačkih komora. Tako ie trgovina dobila jednu novu branšu za koju zanat smatra da pripada njemu.

U. pogledu učestvovanja stranaca kod licitacija predlog o izmenama je strožiji nego sadašnji zakon. Praktično stranci su gotovo isključeni. Oni bi mogli da sudeluju samo kod treće licitacije, pošto se pokaže na prvoj i drugoj da domaći liferanti ne mogu da zadovolje. Ako nema dovoljno domaćih ponuđača, može država da neposredno pregovara sa onima koji postoje, što znači da oni tim samim stiču privilegisan položaj. On je privilegisan utoliko više, što cene domaćih ponuđača, ako su više za 10—15% od stranih, imaju prednost. A kod prve i druge licitacije, dok još ne učestvuju

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 18

stranci, mogu da budu za isti taj procenat više od cena na međunarodnom tržištu. Ove cene postoje zapravo samo za nekoliko berzanskih artikala, i samo tu se mogu utvrditi, a za artikle koji se obično nabavljaju licitaciiom one su veoma različite u raznim zemljama. Taj propis daje mogućnost domaćim liferantima da budu skupi na teret svih poreskih obveznika. Domaći producenti dvostruko su zaštićeni od stranih ponuđača: Carinom | višim Cenama.

Predlog o izmenama zadržao je prinudno udruživanje za trgovce i zanatlije, a ne predviđa ga za industrijalce. O tom pitanju izneli smo svoje mišljenje 1 broju 13. o. g. Podržavanje prinudnih udruženja isto ie što i zalaganje za korporativno uređenje, i S te Strane polazila je uvek do sada naša kritika ovih institucija. Ona se dakle odnosi na način udruživanja, a ne na udruživanje uopšte, i zato smo mi prinudnom pretpostavili slobodno.

Zakon o radnjama, ponavljamo, prožet je korporativnim duhom, i to je osnovni razlog zbog koga svi peru ruke od njega. Međutim, iako je tako, Predlog o izmenama ne odnosi se na tu osnovnu stvar, i prema tome ne donosi nikakvu radikalnu izmenu. Zakon o radnjama, novelisan, ostao bi veran svom originalu, a dopune i izmene upravo bi još pojačale karakter koji već ima. Neki radikalniji predlog o izmenama nisu mogle učiniti institucije koje počivaju na samom zakonu, što znači da inicijativa za takvu izmenu može poteći jedino ioš od zakonodavca, i to na principijelnoj osnovi, bez obzira na želje onih koji su ovakvim zakonom dobili neku specijalnu zaštitu i zbog toga su za to da se ne prave neke ozbiljnije izmene. SVOj principijelni stav izneli smo u brojevima 36-—38 iz 1936 i 13. iz 1938.

ваше

Из уредништва

Правни преглед

фактично (формално) осигурање

Под фактичним, односно формалним радничким осигурањем теорија подразумева случај осигурања оних лица која нису на то обавезна. По теорији у овом случају осигурања правно нема; оно је само фактично (у смислу већ познате дискусије, да ли је н. пр. посед 185 или factum). Израз фактично исцрпљује правни садржај овог случаја, као н „формално“ у опречности са стварним, његов јуристички облик

Фактично осигурање претставља три чињенице: пријаву лица које није обавезно на осигурање, примање те пријаве од стране уреда и сазнање да лице није било обавезно на осигурање.

Овом проблему посвећује октобарски број „Радничке заштите" уводни чланак у ком се углавном каже, да код фактичног осигурања могу наступити два случаја:

1) Пријава је поднесена таја Наде. У том случају осигурање је ништавно ех пс и послодавац је дужан да поврати сва евентуална дотадања давања Уреда осигуранику.

9) Пријава је поднесена bona Аде. У том случају осигурање се поништава ех пшпс; осигураник само рго Кишго губи права из осигурања у колико их није већ реализирао (исплаћене ренте и ренте које теку). Ово не наступа !рзо iure него зре ехсербог5 од стране уреда.

Други случај је правно стање а први није правно стање.

Наша управна јудикатура признала је институт фактичног осигурања, Министарство социјалне политике стало је на гледиште да спор може настати о обавези или необавези за убудуће али не за прошлост, а Државни Савет потврђује ово гледиште са напоменом да нарочито нема приговора, кад је очито да не постоји намера да се искористи уред.

Теза „Радничке заштите“ обзиром на решење проблема је без резерве алтернативна. Или је фактично осигурање настало ђопа Наде у ком случају осигурање вреди до ње говог поништења или је настало таја Наде, у ком случају нема уопште осигурања и послодавац је обавезан на регрес. Због сиромашне јудикатуре по овој материји и потпуне празнине у закону, о фактичном осигурању се може говорити углавном де lege ferrenda H per analogiam.

Радничко осигурање код нас упркос његовог јавноправног организацијског карактера, базирано је на институцијама приватног права. Посао осигурања је алеаторни правни посао, обавеза, где се једна страна обвезује на малу али безусловну чинидбу а друга на велику али условну. Према познатој шеми она спада у групу обавеза са комбинованом протучинидбом, наиме до ш дез односно Гасјаз.