Народно благостање

Стргва 132

ног уљаног семена у нашој земљи око 1600 вагона, а у периоду 1933—71937 производња се попела на '2.500 ваг. да би у прошлој години достигла 6.400 вагонг. Истовремено са повећањем производње вршена су велика померања и у њеној структури. До 1934/35 производња је била ограничена на репицу, ланено, памучно, маково и конопљено семе, сезам, 'мослину и бундевске коштице. Од тада уведен је већи број нових култура као што су соја, рицинус, сунцокрет и кикирики. До 1935 репица је претстављала најважнију уљарицу; у 1936 забележена је њена максимслна производња од 2425 вагона. Од тада, међутим, производња репице је у опадању; од главне репица је постала споредна сировина у производњи вегетабилних уља. У 1936 г. репица је у овој производњи учествовала са 55, у 1937 г. са 28, а у 1938 г. са 20%. Оподање значаја ове уља-

НАРОЛНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр, 9 OL.

рице наступило је пре свега услед дегенерације семена и велике променљивости приноса. Репица је заражена већим бројем болести и нападана штеточинама тако да њен принос, последњих година, варира између 5 и 10 кв. по хектару. При мањем просечном приносу, без обзира на више цене које се могу постићи, нарочито онда када фабрике остану без зслиха, па за набавку ове прве уљарице настане трка, производња није рентабилна. У годинама доброг рода пак, цена је бивала тако ниска да је једва покривала трошкове. А када је 1936 г. заведена државна интервенција на бази минималних цена, престала је могућност остварења високих цена у време слабог рода као што је био случај у прошлој години, па је, поред осталога, и то разлог који ће утицати на смањење ове културе, а нема изгледа да ће наступити повољнији изгледи.

ТУ ОГРОМАН ПОРАСТ ПРОИЗВОДЊЕ ОСТАЛИХ УЉАРИЦА КОД НАС

· Место репице, све до скора главне уљарице, згузео је сунцокрет. Са културом сунцокрета почетло се 1933 и за пет година засејана површина порасла је са 2.588 на 25.000 ха, а производња са 502 на 4600 вагона, односно за девет пута. Учешће сунцокрета у производњи вегетабилних уља било је 1936 г. 37%, 1937 г. 60%, 1938 г. 73%. На тај начин сунцокрет је не само надокнадио губитак репице, већ је домаћу индустрију јестивог уља учинио потпуно независном од увоза инострсних уљарица. Све до прошле године увоз уљарица кретао се- између 1500 и 2100 вагона. Од овога је око 1000 ваг. било намењено индустрији јестивног уља, а о«стало з2 потребе индустрије техничког уља. У 1938 г. међутим, за индустрију јестивог уља није увезен ти. килограм уљарица.

Важно место у производњи уљарица заузимају маслине, које у прерађеном стању дају између 300 и 800 вагона уља. Године доброг приноса маслина све су ређе, јер су маслињаци нападнути б6олестима и штеточинама (маслиновом гризлицом и мушицом) противу којих још нису пронађена ефикасна средства.

Затим долазе бундевске коштице. Оне претстављају споредну, нузкултуру; саде се углавном у кукурузу и мање у баштованлуку. Производња коштица (односно вађење из бундева) променљива је и зависи пре свега од исхране свиња. Када је кукуруз скуп троше се више бундеве, а ако је уз том

економско стање произвођача слабо онда се коштице више прибирају. До 1936/37 на тржиште је изношено 800—900 ваг., а од тада 500—600 ваг.

Остале уљгрице мањег су значаја. Памучног семена добија се око 50 вагоча, а његова производња везана је за културу памука. То исто вреди и за мсково, конопљено и ланено семе. Бели мак зависи од производње опијума, али као сировина у производњи јестивог уља нити је имао нити ће у будуће имати неки већи значај. Последњих година производња износи око 150 до 200 вагона од чега се највећи део преради у примитивним радионицама Јужне Србије у специјално уље „шарлаган" које, услед ниске цене, троше сељаци. У 1928/32 просечна производња конопљеног семена била је 125 ваг., а у 1933/37 г. 246 ваг., јер је у међувремену, услед рентабилног извоза кудеље у Немачку, култура знатно проширена. Из истих разлога од прошле године повећава се и засејана површина ланом. Производња семена већ је достигла око 150 ваг. према 50 ваг. ранијих година. Но не треба очекивати да би се производња лсна могла повећати до те мере да се покрије целокупна унутрашња индустријска потреба семена за фабрикацију техничких уља. Његова производња врло је рентабилна па ће се свакако и даље повећавати. Сезамовог семена добија се годишње око 50 ваг. Оно се прерађује првенствено за фармацеутске потребе или у уље тахан од кога се справљају оријенталске посластице.

У ОПАСНОСТ ХИПЕРПРОДУКЦИЈЕ

___ Из ове анализе кретања производње уљарица у нашој земљи видимо да смоу 1938 години постигли пуну независност у погледу уљарица за про„изводњу јестивог уља. Структурним променама у производњи тежиште је прешло са репице на сунцокрет, што је са гледишта сигурности и постојаности производње врло добро. На случај пск, да се производња и даље повећава. мора се рачунати са извозом, а извоз би се могао вршити само уз знатне губитке. Кско се у свету рачуна да ускоро може доћи до хиперпродукције и на овоме сектору, то би се губитци на извозу могли, према садањем односу цена, још и повећати. За покриће губитака постоји специјалан фонд чија се средства сгстоје из доприноса фабрика уља, који износи 5% од утврђене цене, Сада фонд износи око 14 мил. дин. Ако би

се производња и даље повећавала досадањим темпом средства фонда била би кап воде у море. Средства за покриће тако насталих губитака не могу се наћи нити би се то национално-економски могло правдати. Једини је начин у ограничењу производње. Начин за то јесте контрахирање засејане површине и обавезивање фабрика да са односне површине преузму сву произведену количину, што се код неких уљарица већ примењује. Такав начин рада не отклања ризик недовољне производње услед подбацивања просечног приноса. Тај ризик, међутим, много је мањи од штете која би могла настати даљим повећавањем производње. У првом случају дошло ои у питање нешто мало девиза, а у другом знатно веће и опасније терећење буџета, што би свакако требало да се избегне O.