Народно благостање

27. мај 1939.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 325

Ш. ЗАКЉУЧАК

Да резимирамо.

1) Условљавање визе уверењем о плаћеном порезу неправично је, шиканозно и противзаконо, а са гледишта закона о непосредним порезима непотребно. Њиме се данас утерују тражбине које правно не постоје. Тај пропис је у ствари нова тражбина, једна врста таксе на путовање у иностранство, чију величину произвољно одређује пореска власт. Она се

разликује од других само по томе што се после извесног броја година сторнира.

2) Пореске власти су ма Таси укинуле застарелост пореских дугова противно изричним законским прописима.

Први пропис треба укинути, а пореску праксу упутити на стазу законитости. То се да постићи врло лако: кажњавањем чиновника који газе закон — у место похвале за ревносно убирање пореза.

iz uredništva

Keli su izgledi za uspeh falijarmsic«e cataiearisije

Italija je jedina država koja otvoreno priznaje da vodi autarkističku privrednu politiku. U ruci nam je interesantna knjiga o toj temi »L autarcie«, izdanje milanskog Instituta za

političke studije iz koje i iz drugog materijala kojim raspo- ~

lažemo uzimamo podatke da upoznamo naše čitaoce sa izgledima na uspeh te politike.

L ZAŠTO JE ITALIJA POŠLA PUTEM AUTARKIJE?

Posle rata desile su se dve stvari koje su feškoO ровгоdile Italiju. To su visoke carine kojima su države htele da zaštite svoju proizvodnju i unutrašnje tržište od strane konkurencije i ograničenje useljavanja u S. AN. MD. Prva mera uticala je na smanjenje talijanskog izYoZa, dok je uvoz stalno rastao tako da je trgovinski bilans od 1929 do 1934 stalno pasivan. Druga ije sprečila iseljavanje suvišne radne snage, čime je povećana ponuda iste u zemlji a, osim toga, smanjen je priliv iseljeničkog novca koji čini važnu poziciju u platnom bilansu Italije.

Posledica toga je bilo smanjenie zlatne rezerve za 700 mil. lira. Da bi zaštitila liru vlada je u maju 1934 zavela kontrolu trgovine devizama i zabranila talilanskim građanima da u inostranstvu deponiraju lire, koje bi mogle poslužiti za

spekulaciju protiv nacionalne valute. Docnije su te mere dopunjavane. Najvažnije odredbe za zaštitu domaće privrede donesene 1935 jesu reglementiranje spoline trgovine i primena kliringa. Zavedeno je kontingentiranje najvećeg dela artikala koji se moraju uvesti. Htelo se ograničiti uvoz da bi se pojačala domaća proizvodnja, zaposliti nezaposleni radnici i povećati iZVOZ.

Rat protiv Abisinije i sankcije koje ie odredilo Društvo naroda, definitivno su uputili Italiju na put autarkije. U martu 1936 vlada je objavila privredni program čiji je cilj: razviti proizvodnju u zemlji da može da podmiri potrebu u svim važnim artiklima za vreme mira a naročito rata i smanjiti na minimum zavisnost od inostranstva.

IL OSNOVI TALIJANSKE AUTARKIJE

Pretsednik talijanske vlade, u jednom зуот соуоги је rekao da vlada ne ide za tim da etatizira proizvodnju, ona hoće samo da je kontroliše i da odredi odnos između poledinih grana privrede. Tai odnos vladinim programom ie uređen ovako:

1) Polioprivredna proizvodnja ostaje na рпуатој озпоvi, ali će uživati naiveću pomoć i biće organizovana od strane države.

2) Spolina trgovina je državna funkcija, unutrašnja ostaje prepuštena privatnoj inicijativi.

3) Kredit organizuje i njime rukovodi država.

4) Zanatstvo i sitna i srednja industrija uživaće državnu pomoć ali su prepušteni privatnoj inicijativi.

5) Krupna industrija koja radi bilo direktno bilo indirektno za narodnu odbranu mora da se organizuje u velike jedinice i stoji pod kontrolom države.

Da vidimo sada kakve su materijalne mogućnosti taliianske autarkije s obzirom na prirodna bogastva. U izvesnim proizvodima Italiia ie ne samo potpuno nezavisna od inostranstva nego može i da izvozi znatne količine, u drugim njeno je siromaštvo toliko da ga ne može ni upotrebom surogata ukloniti.

To je slučaj sa naftom čija godišnia proizvodnja u zemlji iznosi svega 20—30.000 t. dok potrošnja dostiže cifru od skoro 2,5 mil. t. Dosadašnja istraživanja nisu nimalo 12menila situaciju i Italia svoju autarkiju na ovom polju za-

sniva na povećaniu prcizvodnje sintetične nafte i alkohola u cilju mešania sa benzinom. Na taj način misli smanjiti uvoz nafte za !/s. Mi smo o tome problemu pisali u br. 53/38 i zbog toga se nećemo više zadržavati na njemu.

Sličan je slučaj sa ugljem, čija se proizvodnja шпа роvećati do kraja 1940 da podmiri !/s unutrašnje potrebe (oko 19 mil. t. godišnje). Siromaštvo Italije u materijalu za gorivo kompenzirano je obiljem vodene energije koja se iskorišćava za proizvodnju električne struje i na taj način se smanjuje upotreba uglja za industriju i saobraćaj. Program predviđa povećanje proizvodnje (1937 god. 15 milijardi kw sati) za 3—5 milijardi kw sati.

Situacija je drukčija kod metala. Dok u železu, cinku, Živi, kalaju, niklu, kobaltu, antimonu, aluminiumu i magneziju Italija može da bude potpuno autarkna, čak je ona izvozmik nekih na pr. žive, magneziuma, u drugim ona oskudeva u većoj meri i upućena je na uvoz: to su bakar i olovo. Ali kod nekih metala na pr. železa vidljive naslage su relativno malene. Zbog toga se još uvek uvoze znatne količine železne rude i starog železa, da se te naslage ne potroše suviše Dbrzo.

Težak problem koji treba da se savlada je snabdevanje tekstilne industrije sirovinama kojih u Italiji nema ili se ne mogu u dovolinoj količini proizvoditi. Potpuna autarkija postoji u proizvodnji svile i konoplje. Nema je niti ima izgleda da će se moći ostvariti bar za dogledno vreme u pogledu pamuka i vune. Zavisnost od uvoza kod svih sirovina nastoji