Народно благостање

Страна 484

чије је трошкове грађења сносило једним делом и министарство војно у Бечу.

Међутим, поред овог империјалистичког разлога, и исто тако важан је унутрашње - политички. Аустрија је упала у Босну, једну перифериску турску покрајину, која је деценијама проживљавала кризу, била исцрпљена унутрашњим борбама, њена и тако примитивна привреда !е пропадала. Аустрија је могла да рачуна да ће донети неко смирење у Босни бољом организацијом власти, али право смирење могло је да наступи само акс се подигне народно благостање. И доиста, велик део инвестиционе делатности окупаторских власти не би се могао друкче објаснити. Јер у другам деловима аустриске државе није било таквих тенденција за развојем државних предузећа.

Подизање благостања није било циљ сам себи, него средство за стицање политичког утицаја над босанским масама, или бар извесним деловима,

Тако је дошло до експлоатације рудног блага у Босни у државној режији. Отворени су рудници железа и подигнута топионица железа у Варгшу, а затим у Зеници Мартинове пећи за израду челика. Ова железна индустрија лиферовала је углавном железницама и израђивала најједноставније облике железа и челика за потребе примитивног прерађивања. Због ове железне индустрије и за погон железница морала је да се развије производња угља. Држава није могла да чека да се прилике среде толико, да приватни капитал развије иницијативу, него је морала да сама предњачи.

На подизању фабрика дувана још се боље види намера за којом је ишла индустријализација Босне. Фабрике су подизане децентралистички, да би се дало посла градској сиротињи, а то је била углавном муслиманска коју је требало задовољити из политичких разлога пре него друге. Тако је подигнута фабрика дувана и у Бањој-Луци, иако је транспорт дувана из Херцеговине GMO незгодан због претовара у Броду.

На крају, све до 1908 Босна није била дефинитивно аустриска. Приватни капитал могао је утолико да буде неповерљивији, а држава је утолико морала да ради интензивније, да би на темељу новог привредног живота везала Босну чврсто уза се, тако да је дефинитивно политичко присвајање требало да буде олакшано привредним. Међутим, биро-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 31

кратија која је управљала државном привредом схватила је то као своју мисију, што се види по томе да је на њезину иницијативу прешло у државне руке највеће дрварско предузеће у Босни, Ота Штајнбајса, каснији Шипад.

Било је потпуно нормално што је читава привредна делатност у Босни вођена по принципима државног рачуноводства. Индустријализација је спровођена у врло заосталој средини. Бирократија није имала никога на чију је помоћ могла да рачуна, она се није могла, бар за прво време, да служи привредним искуством средине, а оно је потребно за комерцијализацију државних предузећа, јер се ту оставља већа слобода лицима која управљају предузећем. ·

Ми нисмо бацили овај поглед Ha историју развића због саме историје, него зато да покажемо да се извесни кораци могу оправдати само историски. Привредни развој Босне не би никад био онако брз да држава није развила била онако живу инвестициону делатност. Извршен је релативно врло брзо преображај у привреди, и створена подлога на којој је касније и приватна иницијатива могла да се брзо развија. Ту је улога бирократије била позитивна и обзиром на прилике у прво време било је најближе да се одабере камералистички начин управљања. Он се задржао и онда кад за то није била више прека нужда и с тим наследством примила је Југославија државну привреду у Босни.

У другим земљама из које је настала Југославија државна привредна предузећа нису готово ни постојала. Србија је имала само једно предузеће, Сењски рудник. Мајданпек, који је држава експлоатисала до 1902, препуштен је приватном капиталу. Србија је била у том погледу скроз либералистичка и никоме није ни падало на ум да заступа подизање државних предузећа.

Ни у осталим деловима Аустрије који су припали Југославији није било државних предузећа. Уколико их је било, онда само изузетно. У Војводини су биле подигнуте три фабрике свиле да прерађују коконе, а том културом требало је помоћи економски слабе. Дакле видимо да у оним деловима земље где нису постојали ни специфични политички ни економски разлози, држава је провела принцип да треба да држи даље руке од производње.

Ш ПОСЛЕ РАТА

Либералистичко схватање задржало се и после образовања Југославије, иако смо непосредно после рата имали период у коме су биле веома популарне идеје интензивирања државне привредне делатности.

Али то су биле идеје које су лебделе у ваздуху. Уствари, није било неког конкретног разлога који би изазвао јачу државну иницијативу. Историја развоја државних привредних предузећа у свету показала би несумњиво да је он зависан од предуслова који постоје за приватну иницијативу у привреди, да се државна предузећа јављају онде где је то тешко приватним. Заосталост привреде једне земље, несташица капитала, привредна криза, то су обично разлози који терају државу да се јаче ангажује у привреди. После рата ни један од тих момената није критичан. Иако не у целини, али у извесним деловима земље индустрија је имала јаку

традицију, и није било потребно да држава утире пут приватној иницијативи. Период инфлације такође је повољно утицао на подизање приватних предузећа. Уколико земља није имала довољно капитала добила га је из иностанства, а коњунктура до 1930 била је одлична.

Истина, држава се после рата обогатила с неколико предузећа и имања, али разлози су правни. По прописима уговора о миру она је дошла у посед фабрике шећера на Чукарици, до једног дела акција „Криваје“, до рудника пирита у Баковићима, добила је имања „Беље" и „Тополовац". Откупила је „Јужну железницу“, али ни то није доказ да је постојала тенденција да се прошире државна привредна предузећа, него је требало уклонити једну сметњу пошто се усред државне железничке мреже налазио један део у приватним рукама.

Прве веће државне инвестиције, не обазирући