Народно благостање

Сграна 628

se odnose samo na cene i cirkulaciju dobara; a najjače je uspelo u zemljama, koje su imale u najvećoj meri vezanu privredu. Najviše se uspelo u Nemačkoj, koja је bila otišla najdalje u dirigovanju privrede za vreme Rata. Iz ovoga, kao i iz ranijih iskustava, da se postaviti pravilo, da uspeh državnog uticaja na cene stoji u pravoj razmeri sa stepenom planiranja u privredi; u koliko |e veći broj dirigovanih područja, u toliko je veći uspeh u politici cena. Glavno su proizvodnja i potrošnja; kad se one reguliši, onda je problem cena |edan od najmanjih. Drugim rečima, u potpuno liberalističkom privrednom poretku svaka je politika cene osuđena na neuspeh. Ovo staro saznanje Političke ekonomije, ne samo da nije bilo nepoznato ministru g. d-r Budisavljeviću, već ga је on vrlo lepo formulisao u citiranoj izjavi sledećim rečima:

»Vlada je pri donošenju Uredbe imala u vidu, da se cene ne mogu regulisati samo administrativnim merama, sudskim i policiskim kaznama, pa ma kako bile ove oštre. Pravi regulator cena jeste i ostaje obilje robe na trgu. Zato je vlada rešila da sa svoje strane učini sve što je u njezinoj moći, da naše tržište bude snabdeveno dovoljnom količinom robe. U tom su pravcu već poduzefe hitne i efikasne mere od strane Mini-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 40

starstva trgovine i industrije i Ministarstva poljoprivrede«. Isto gledište je izneo g. d-r Andres, ministar trgovine i industrije, povodom pitanja minimalnih cena. Ono glasi: »Pojava pada cena i velike trgovačke marže dala je mesta predlozima da se donese Uredba o minimalnim cenama, bar za neke proizvode. |a nisam mogao akceptirati te predloge, jer smatram da se policiskim merama ne može stati na put padu cena. Na popravci cena mora se raditi ekonomsko-političkim merama. Ustvari, pad cena raznih seljačkih proizvoda nastupio je usled toga što je poremećen odnos između ponude i potražnje. Seljak nudi svoju robu, jer mora odgovarati svojim obavezama i podmirivati svoje potrebe na tržištu. Tražnja te robe je relativno slaba, pošto je opao izvoz i pošto poremećaj u saobraćaju otežava čak i unutrašnju razmenu.«

Mi bismo ovim citatom g. ministra mogli da završimo našu kritiku Uredbe, pošto se s njime potpuno slažemo. Logički zaključak bi bio, da |e Uredba bila nepotrebna. Međutim, jedan izlišan zakon nije veliko zlo; ali Uredba o suzbijanju skupoće ima i drugih nezgodnih strana, zbog kojih narodna privreda ne može biti ravnodušna prema činjenici, da li ona postoji оуакva kakva je ili ne. O tome malo docnije.

HI NESKLADNOST IZMEĐU UREDBE I NJENE MOTIVACIJE

U svojoj izjavi od 22 t. m. g. ministar je ovim rečima obrazložio Uredbu o suzbijanju skupoće:!)

»Zaštita potrošača. Svrha uredbe je da zaštiti socijalno slabijeg potrošača od ekonomski jačih eksploatatora. Da se ova svrha postigne određene su osetljive kazne za one koji veruju, da će već danas, i ako su prilike u našoj državi mirne i normalne, moći da postignu velike profite na račun onih, koji i u mirno doba jedva hvataju kraj s krajem.«

Kao što vidimo, g. ministar pretstavlja uredbu kao jedan socijalno-politički instrument, kao oruđe za zaštitu ekonomski slabih od ekonomski jačih. Međutim, ni traga o tome nema u Uredbi. Ona sadrži niz kazni za radnje od kojih ni jedna nema ničeg socijalno-političkog. Zabranjuje se nagomilavanje robe, ograničenje proizvodnje, verižna trgovina, posredovanje na tržištu, dogovor o cemama itd. Nijedan od ovih delikata nema nikakve neposredne veze sa potrošačima niti operišu sa potrošačima, već sa prodavcima. Ali iako bi se uzelo da su ove mere posredno u korist potrošača, one su u korist potrošača kao takvog, bez obzira na njegov socijalni položaj.

Na drugom mestu ističe 5. ministar, da je cilj Ovoga projekta, da зргес! ртекотегпи »хагади i bogatstvo« kod prodavaca. To se vidi iz sledećih njegovih reči: лава па пи ПРИ Пе sa zakonskom O, DOO, ИЕ СЕ O bije pokušaj svih onih, koji drž Or

| | 11, KOJI drže da mogu današnje nemirne dane iskorišćavati za prekomernu zaradu i bogatstvo... Ovi spekulanti ne smeju da ostanu ni једnoga časa u sumnji, ako hastave sa neopravdanim dizanjem cena i spekulativnim gomilanjem robe. Oni treba

i ; 1 ;

- ) Pri ovom napominjemo, da je sa davanjem motivaНЕ 85. ministar prekinuo sa onom srednjevekovnom г i |

praksom našeg zakonodavca, da donosi zakone i izmene

РС kyo ођјабпјауапја motiva, bez Сега зе пе да za. misliti dobra primena jednog zakona.

da znaju i to, da će se postupak protiv njih voditi hitno i sa svom odlučnošću. Da ovaj postupak bude što uspešniji, potrebno je da i građanstvo pomogne u риnoj meri vlasti kod isleđivanja i progona krivaca.«

Notorna je stvar, da nisu svi prodavci ekonomski |ači, kao ni svi kupci ekonomski slabiji od prodavaca. Kupci su od bogatog pa do najsiromašnijeg, a i među prodavcima je veliki deo siromašnih (piljari, mlekari, torbari itd.) čiji broj ide u hiljade.

Da je ovaj disparitet između motivacije uredbe i njezinog slova samo formalne prirode mogli bismo preći preko njega; ali on ima, ili može da ima, i dve vrlo važne mposledice. :

Prva se odnosi na tumačenje Uredbe. Kad se ona pusti u funkciju u znaku čisto socijalno-političkom, onako kako je to formulisao g. ministar, nije isključeno da taj motiv u praksi izvitoperi samu uredbu; да зе domašaj delikata u konkretnim slučajevima ceni Drema tome ko je bio partner kod određene kupoprodaje, pa da se eventualno odgovornost svede na nulu, ако је dotični ekonomski slabiji, a kupac ekonomski jak.

A druga se odnosi na pitanje nadležnosti ministra za izvršenje ove Uredbe. Pitanje pravične cene nije socijalna, već ekonomska kategorija; i, prema tome, za nju nije merodavno Ministarstvo socijalne politike. Cena spada u odnosne ekonomske resore. Čitave kategorije cena dolaze pod nadležnost odnosnih ekonomskih ministarstava. Ministarstvo poljoprivrede utvrđuje cenu šećernoj repi, uljaricama, cenu pšenice, opijuma i Čitavog niza artikala. Ministarstvo trgovine ispituje i određuje pravične cene kod kartela. Oba su ova ministarstva po definiciji nadležna za cene iz »privrednih grana, koje potpadaju pod njih. Prema tome Uredba, koja ima za cili konstataciju ekonomski opravdane cene i one koja od nje otstupa spada u nadležnost ekonomskih ministarstava. Samo za zaštitu ekonomski slabijih u kojoj bilo grupi društvenih odnosa nadležno je Ministarstvo socijalne politike. Mi smatramo, da је ргеma tekstu Uredbe mnenadležno Ministarstvo socijalne politike, da je ono dobilo jedan zadatak, koji će sa