Народно благостање

Страна 456

se slobodno, na pijaci, kao rezultanta odnosa dveju komponenata — ponude i fražnje. Slobodna” trgovina, prema svojoj strukturi (stepenu organizovanosti i jačine kapitalom) imala je raznih mogućnosti da utiče na visinu cene sa krajnjim ciljem da plati što nižu — a postigne što višu cenu. Nekoliko velikih trgovačkih kuća, sa vezama u inostranstvu, držale su celokupan izvoz žita u svojim rukama — pored njih postojao je čitav niz malih i sitnih trgovaca žitom Moji su sabirali pšenicu neposredno od proizvođača. Direktne prodaje izvoznicima vršili su samo krupni proizvođači u Vojvodini, Mreža sabirača pšenice nije bila specijalizovana; oni su pored pšenice redovno radili i svim ostalim zemaljskim proizvodima. Usled toga niti su bili u stanju niti su imali potrebu da izgrade vlastitu magacinsku podlogu. Poput malih proizvođača Dšenice oni su bili zavisni od velikih i ovima, kako bi robu nabavljali tako jie odmah prodavali. U takvom režimu cene odmah iza žetve bile su najniže da bi potom, koliko se dublje ulazilo u kampanijiu i ukoliko je više bio iscrpljivan izvozni višak, skakale. Takav razvitak cena bio je uslovljen sledećim faktorima: nužnošću malog proizvođača da odmah posle žetve unovči svoj prinos bez obzira na to što će docnije morati da kupuје pšenicu, ograničenošću magacinskogr prostora sabirača koji su, da bi postigli što veći promet i ne smejući se upuštati u špekulaciju, morali takođe da žure sa prodaiom i naizad, forsiranjem izvoza da bi se iskoristile povoljnije cene do stizanja žetve u zapadnoj Evropi i nove prekomorske robe. Cena je stojala pod diktaturom spolinjieg tržišta.

Druga faza počinje od državne intervencije na tržištu pšenice. Ova faza poklapa se sa periodom novih pokušaja u političkom razvitku zemlje Које je u prvo vreme karakterisalo eliminisanje političkih partija, a potom dekretiranje novih partijsko-političkih institucija. Partije su stvarane odozgo, preko i pomoću vlasti. Tim putem međutim nije se moglo nametati i poverenje naroda; da bi se ovo steklo tražen je drugi put i način. Kao najbolji instrumenat za to pokazala se intervenciona politika na tržištu agrarnih proizvoda, a naročito politika cena. Cene su postale najprimamljiviji faktor za privlačenje glasača i birača. Intervenciona politika postala je najvažnije sredstvo izborne politike. U intervencionoj politici nisu odlučivali ekonomski faktori, koji bi vodili podjadnako računa i o proizvodnji i o potrošnji, već čisto partijskopolitički. Od toga vremena ministarstvo polioprivrede dolaZi u rang važnih ministarstava i oko njega se često vodi borba. Shvata se da onaj ko ima ministarstvo роЦорпугеде ага i seljaka. Ministarstvo poljoprivrede u tome periodu bilo je najviše u rukama pretstavnika krupnih agraraca Vojvodine koji su, sasvim prirodno, nastojali da isteraju što višu cenu za sve zemljoradničke proizvode, a naročito za one koji su 100% proizvedeni za tržište. U čitavom tom periodu interesi proizvođača pšenice bili su na prvom mestu, o interesima Dpotrošača nije se uopšte vodilo računa. Od 1933 godine određiVane su sve više cene za pšenicu, hleb — osnovna hrana, bio je sve skuplji.

Pošto je državna intervenciona ustanova bila bez odgovarajućih mogućnosti smeštaja hrane nastavilo se i dalje sa politikom forsirania izvoza. Posledica toga bila ie da su već u novembru mesecu, a nekada u godinama slabijeg roda i ranije, cene pšenice počele da skaču. U drugoj polovini kampanje one su redovno bile znatno više od početnih cena na početku kampanje. Diferencija između početnih i završnih cena u Jjednoi kampanji pod režimom državne intervencije bila je još veća no pod režimom slobodne trgovine. Tome su doprinosile dye okolnosti. Prva Je bila obezbeđenje trgovinskim ugovorima većih mogućnosti izvoza, a druga sigunost pritežaoca pšenice da će uvek dobiti garantovanu minimalnu cenu. Usled toga oni su, bez ikakvog rizika, mogli mirno da

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Бр. 29

čekaju razvitak cena i da sa izvesnim delom svoje produkcije sačekaju momenat kada ograničenom ponudom mogu da utiču na porast cene. Za taj period karakterističan je kartel krupnih proizvođača pšenice.

Treću fazu uslovljavaju novi politički odnosi stvoreni sporazumom sa Hrvatima. Banovina Hrvatska, sem malog broja suficitarnih srezova, obuhvata uglavnom deficitarno područie. Prema podacima ankete Gospodarske Sloge od 1755 anketiranih sela samo 245 ıli 14% ima viška u žitu, a 1510 ili 86% nema dovoline hrane do nove žetve. Takva polioprivredna struktura banovine Hrvatske čini da njeni politički pretstavnici imaju vanredno veliki interes та cemu pšenice i žitarica uopšte. Kao pretstavnici pasivnog područia oni, sasvim prirodno, traže da cena bude umerena, pristupačna pDotrošaču. Na liniji njihovog ipolitičkog interesa je i težnja da državna intervencija ne bude ograničena isključivo na držanje minimalnih cena, već da deluje prvenstveno na unutrašnjem tržištu i na ovome održava stalnu, umerenu cenu ti. đa se intervencija vrši kupovinom i prodajom. Visina cene ne može da bude određena isključivo sa gledišta interesa proizvođača, već i interesa potrošača. Zastupanje toga interesa došlo je do izražaja u trima stvarima: u reformi i proširenju zadataka Prizada i u Uredbi od 24 juna kojom su za pšenicu i kukuruz određene niže otkupne cene od onih koje su u datom momentu postojale na tržištu, a naročito za kukuruz. Njegova cena snižena je sa 9230 na 170 din. odnosno za nepunih 26%), (dok je cena pšenice snižena sa 250 па 9230 15 za svega o) jer je ovde deficit banovine Hrvatske daleko veći od onog pšenice. U toj uredbi uladno došlo je do izražaja i stanovišta da se cenama agrarnih proizvoda ne može pustiti potpuno slobodan razvitak. Prem tome, kod određivanja nove cene pšenice glavnu ulogu igraće stav političkih pretstavnika Hrvata.

шиша ни је девети месец у скаНов скок цена кању цена како оних на велико тако и оних на мало.

а На Карактеристике кретања це-

на у јуну су следеће: цене на велико расле су неуједначено, изузетно јак скок забележили су биљни производи, док је код сточних производа, први пут од како је избио рат, дошло до осетног пада; и цене на мало расле су неуједначено, али се пораст одржао у границама онога прошлога месеца.

Цене на велико у јуну према претходном месецу показују следеће промене: индекс биљних производа скочио је са 107,7 на 118,3 или за 9,8%, сточних је опао са 89,7 на 85,8 тј. 44%, минералних се повећао са 117 на 118 односно за 0,8%, индустријских са 103,8 на 106,4 или 2,5%, општи са 102,8 на 105,8 или 2,9%, извозни са 98,8 на 100,3 или 1,5%, а увозни са 110,7 на 119,4 односно 1,5%. Јунски индекси показују две врло крупне промене: све групе производа прешле су базичну 1926 годину, а на чело скупоће избили су биљни производи док су до тада, читав низ година, прво место држали минерални производи. ;

Велики скок биљних производа дошао је услед наглог пораста цене кукуруза, јечма, овса. До 24 јуна док није донета Уредба о максимирању цене и принудном откупу, кукуруз је достигао енормну цену од 230, јечам 220, овас 240. Пшеница је у јуну такође била у порасту. Дакле биљни производи у јуну постали су релативно најскупљи Супротно томе код сточних производа дошло је до осетног пада цена. Пад су изазвале три околности: увођење безмесних дана, скупоћа кукуруза и смањени извоз. Због скупоће и оскудице кукуруза дошло је до веће понуде зрелих свиња, услед чела је цена попустила на 9—10, док би пре-