Народно благостање

8. абгуст- 1940.

дња могла би једноставно да прогласи да уредба о корпорацијама не важи на подручју бановине Хрватске. И сигурно је да она не би примила никакво решење које не би било у духу програма који она спроводи. Хрватска штампа је то нагласила сваком приликом, „Обзор“ принципијелно, а „Хрватски Дневник" са ауторитетом странкиног органа. Поводом тога „југословенски радник" пише: „Ових дана на најмеродавнијем месту проговорила је одлучност да се уведе корпоративно уређење у целој држави и диригована привреда. Наступила је спознаја да се ниједно питање не може решити, ако се решава изоловано и посебно, јер су сва та питања ипак уско повезана и заједнички чине једну органску целину.' У другом чланку, као одговор „Обзору“ да ми не можемо да имамо јединствено политичко воћство за корпоративно уређење, исти лист пише. „А ми, како видимо, већ имамо једно јединствено политичко воћство. Ако би сачувај Боже „сложена држава" била доиста неспособна за ове реформе од

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 485

виталног народног интереса, како то „Обзор без околишања тврди, онда би наше становништво морало да ревидира целокупну форму наше „сложене државе", јер не жели да му она у таквој парализи пропадне и у пропаст повуче његову слободу и његово благостање." На адресу „Обзора" може се упутити овакав одговор; Било би много деликатније послати га „Хрватском Дневнику“. „Југославенски радник" вара се, да оно политичко воћство на које он мисли има довољно компактности за спровођење корпоративног уређења. Остала би друга солуција, која само овом листу може да изгледа онако проста како је препоручује. Ни на самом терену синдиКалног покрета не би све текло глатко, јер би се тежњи за оснивањем јединствене синдикалне организације одупрли опет Хрвати који у ХРСС-у гледају орган којим држе хрватско радништво у оквиру свог националног покрета. „југорас' имаће ту озбиљну опозицију, уколико се заноси идејом синдикалног монопола за себе.

ПЦ. О МОТИВИМА

Први резултат дискусије је да је корпоративизам неостварљив у савезној држави. Па ипак је он препоручиван и што је још интересантније, не из оних разлога из којих је уопште дошло до корпоративизма и извесним земљама.

Идеја корпоративног уређења јавља се први пут у фашистичком програму 1921, као манифестација националне солидарности, насупрот класној борби и као средство да се осигура развој производње. Да није било оног степена класне борбе, до кога се ова развила по свршетку Светског рата, не би било ни потребе за таквим друштвеним ур«јењем које ће организовано спутавати класну борбу. Она је у Италији била на врхунцу када су радници почели да заузимају фабрике. Државни апарат био је немоћан пред овим покретом и захваљујући политичкој слабости радничког покрета у Италији остала је политичка власт недирнута у то најкритичније време. Привреда је пролазила кроз тешку кризу, која је дошла као последица рата и заоштрена класном борбом. Отстрањење класне борбе претстављало се тако не само као решење једног сацијалног, него и привредног питања. Када је касније дошло до конјунктуре, ова улога корпорација да осигурају развој производње није изгледала значајна, тако да су у устав рада 1927 ушле одредбе које само регулишу однос рада и капитала. Међутим, када је светска привредна криза показала да није довољно само да се уклони класна борба, него да је потребно да се интервенише у привреди, унето је 1934 у устав корпоративног уређења и то да корпорације треба да регулишу производњу и тржиште. Пошто корпоративно уређење полази од приватне иницијативе, тиме је делокруг корпорације унапред ограничен. У Њој су повезани привредници према томе како у свом пословању долазе међусобно у везу. Например у производњи шећера долазе у везу произвођачи шећерне репе, индустрија шећера, индустрија алкохола, инжењери (слоб. професије). Природно је да произвођачи репе желе што већу цену за репу, а фабрике шећера да нуде што мању. У либералистичкој привреди ти се односи регулишу аутоматски,

према ситуацији на тржишту. У корпоративном уре- -

ђењу треба да буде искључен монопол ма које групе

произвођача и да буду равномерно задовољени интереси свих. После абисинског рата приступило се у Италији аутаркији, а тиме је проширен привредни програм корпорација. Оне су га постепено преузимале и изграђивале, иако им у почетку није био намењен. У Немачкој је било друкчије. За сузбијање класне борбе образован је фронт рада, место корпорација. Све друге радничке синдикалне организације биле су распуштене, а такође и послодавачке. Фронт рада има за задатак да искључи класну борбу и да регулише односе између рада и капитала. Уколико је било потребно да се диригује привредом створене су за то нарочите организације. Католички корпоративизам има такође само један циљ, да се искључи класна борба.

Само у талијанском корпоративном уређењу накнадно је унесено дириговање привредом. Па и тада државна интервенција у привреди ишла је мимо корпорација. За развој талијанске привреде последњих година најзначајнија је појава државног капитализма. Држава набавља капитал за инвестиције у оним гранама које се сматрају најважнијим. Тим путем спровођена је конјунктурна политика, која је имала много више заслуга да је нестало незапослености, него одлуке корпорација.

Основни, главни задатак корпорација је да искључе класну борбу. Као готова организација оне се могу искористити и за спровођење мера дириговане привреде. Зато није довољно да оне остану разједињене, него да буду повезане у једном савету корпорација.

У нашој штампи нити је истицана ова задаћа корпорација, нити су оне предлагане са циљем да се ограничи класна борба. То би било депласирано у једној земљи нашег социјалног састава. Осамдесет по сто становника не стоје у односу послодавацрадник, и према томе нити има класне борбе на селу ни потребе за корпорацијама. Од осталих 20% становника тек једну половину чине радници и послодавци. Само би они могли да буду обухваћени корпорацијама. Обзиром на социјални састав код нас разумљиво је што се само у Словенији јавља