Народно благостање

Страна 614 НАРОДНО

БЛАГОСТАЊЕ Бр: 39 |

liudi i za jedan mesec njihove potrošnje. Privatno gomilanje zaliha će se produžiti. Treba predvideti kakve će to posledice imati za tržište. Izvesne opštine zaključuju zaimove, do 30 miliona dinara, da bi mogle da pristupe poslu u velikom obimu.

Potreba aprovizacioniranja i stvarania rezervi izgleda da je shvaćena opštom i neposrednom. Ali ne sme se dopustiti da se ijedna ovakva akcija sprovede inicijativom svake opštine za sebe, svakog industriskog preduzeća, i da ostane slobodno imućnijima. đa skupliaju neograničene zalihe. Ovu akciju treba koordinirati, što znači da treba unutrašnju trgovinu podvesti pod jedinsvenu kontrolu. Ako svaka opština i banovina iskoristi sve mogućnosti koje joi stoje na raspoloženiu da obezbede svoje stanovništvo, bez obzira na situaciju u drugim, biće paralizovano unutrašnje tržište i snabdevanje onih potrošača koji treba da budu zaštićeni aprovizacioniraniem izvođenim na anarhičan način.

Mi smo upozorovali na tendenciju cepania unutrašnjeg tržišta, koja se sve jače oseća iz Zagreba. Ovo je već drugi problem, koji može da dovede do poremećaja na tržištu konkurencijom anarhične tražnje koja dođe sa raznih strana. Bolia organizacija te tražnje u interesu je svih DOtrOšača i onih koji ljubomorno čuvaju svoju autonomiju ma unufrašnjem tržištu. Pre neki dan jedan zagrebački list sa ironilom je govorio o jedinstvu unutrašnjeg tržišta, koje, po njegovom tvrđeniu, nije niko želeo sa hrvatske strane. Kad bi se konsultovala hrvatska industrija, redakcija bi bila brzo dezavuisana.

Nr are () политици цена у кашој земљи могла би се написати чи тава књига. То ће бити посао историчара који се буде 63вио анализом наше економске политике у овоме периоду. Савременици могу да буду задовољни ако им успе ла у основним пртама региструју све појаве које су резултирале из наше политике цена.

Недавно је објављена Уредба о контроли цена на малс о којој смо писали у бр. од 7 септембра. Том уредбом утврђивање цена на мало предвиђена су два метода. да се утврде максималне продајне цене или одреди максимална бруто зарада у процентима које малопродавац сме додавати на ефективне набавне цене. Цене односно максималну бруто зараду утврђује уред за контролу цена или управне власти другог степена и то по властитој иницијативи пошто трговци на мало нису дужни да траже 'одобрење предајних цена. За утврђивање цена на: мало изабран је други начин, јер је у Службеним новинама од 16 септембра, на основу ове уредбе, објављена прва наредба којом Уред за контролу цена одређује максималне бруто зараде за 17 производа. Према тој наредби ова зарада за поједине производе одређена је са 10—29%.

Анархија пева

Ефективне набавне цене нису исте за сваког малопродавца, јер док један набавља на кредит други купује за готово, а исто тако док један купује у већим други узима минималне количине, које често повлачи и од треће руке. На тај начин имаћемо не једну већ више цена, које уопште неће моћи да буду контролисане. Поред цене овакве мере обично имају и тенденцију рационализације дистрибутивног апарата. У нашој уредби о томе нема ни помена. Она води рачуна о набавној цени малопродавца, а не прописује да он може набављати само од трговца на велико што значи да до малопродавца може и даље да буде више руку. Затим, за контролу цена потребан је стручан апарат који зна да барата са елементима калкулације, Управни апарат далеко је од тога да би се у ова-

жав посао могас да упушта. (С друге стране ни сам потрошач нема могућности да на овај начин контролише цене које му наплаћује малопродавац. Уместо тога било је много једноставније и ефикасније да се пошло првим методом тј утврђивања максималних цена за поједине артикле и то на основу већ утврђених цена на исте артикле у трговини на велико. С обзиром на то да су утврђене цене ча велико за све продавце и да се кол улерђивања цена на мало не води рачуна о варијабилним елементима кашкулације (режијски трошксви) није било никаквог разлога да се не фиксирају максималне цене и у продаји на мало и уједно не фаворизира тенденција рационализације дистрибуције добара која је најефикасније средство за појевтињење. Интересантну појаву у данашњици претставља и регионални елеменат у политици цена. Наиме, цеве одреbyly локалне власти водећи при томе рачуна с месним приликама. Имајући то право бановинске односно локалне власти искористиле су политику цена за задржавање односно привлачење појединих артикала на своју територију. Први случај десио се са брашном под режимом урелбе која је фиксирала цену пшенице на 250 дин. Цене брашна у то време биле су фиксиране на бази утврђене цене шнечице. Међутим неколико дана после доношења уредбе Загреб је повећао цене брашна за 0.50 дин. односно утврдио нове цене на бази основне цене пшенице од 300 ди. Сада имамо други случај са брашом и масти између Београда и Новога Сада. Београд је за брашно утврдио следеће цене: за бело 815, за хлебно 410 дин. Нови Сал утврдио је пак: за бело брашно 763, а за хлебно 358 дин. Диференција између цена у Београду пи Новом Саду износи: код белог брашна 52, а код хлебног 27 дин. Ова диференција знатно је већа од паритетне разлике (подвозни трошак од Новог Сада до Београда износи 11,50, затим трошарина 0,05 и сви остали трошкови утовара и истовара око 0,20 дин. тј. укупно 11,85) те продају у Београду чини рентабилнијом. Диференција између цене масти у Београду и Новом Саду износи читавих 5 дин. по кг. С обзиром на ово Нови Сад биће принуђен да изврши повећање цена и на тај начин спречи да роба одлази у друге крајеве где постиже повољније цене. Између Загреба и Словеначке од пре неколико дана води се рат око кромпира. Слевеначки градови прописали су максималну цену за кромпир у продаји на мало 1.50—1.60. Загреб је међутим прописао за словеначки кромпир цену од 2=— дин, а за славонски 1,50. И сада се дешава да се словеначки кромпир због више цене радије продаје у Хрватској, а славонски, који је због слабијег квалитета знатно јевтинији од словеначког, извози и продаје у Славонији. Најзад, последњих дана уследиле су и забране у интербановинском промету што је био први случај када је бановина Хрватска пре три месеца забранила извоз дрвета са своје територије. То је био рђав преседан који се могао критиковати и са економског и са правног гледишта. Међутим, сада имамо нове случајеве. Дринска бановина забранила је извоз пшенице и брашна, а Вардарска извоз пшенице, брашна и дрва. Оваква политика имаће за последицу још веће поремећаје у дистрибуцији појединих артикала, а допринеће и већој ску“ пећи, јер ће у снабдевању настати још веће пукотине.

У најнсвије време имамо још једну карактеристичну појаву. Ми смо у два маха писали о борби за огревно дрво коју је инаугурисала Бановина Хрватска забраном извоза са свога подручја. Пре извесног времена забрана је дигнута, али извоза из Хрватске нема. Међутим из војвођанске штампе види се да се на бази размене дрвета за пшеницу и маст обављају компензациони послови, који су до сада били познати у међународној трговини.