Народно благостање

15. фебруар 1941.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 105

IL ŠETNJA I ODLAZAK

Nesrećan sam što nisam u stanju da opišem lepote koje sam video na ovome putu. SVa је вегтјида u drvecu i cveću. Od drveća najviše ima kedra — Čitave šume; a od cveća jedan deo je evropsko, a drugi tropsko. Lianderi su veliki kao hrast, a nybiscus kao bagrem. Sve su boje tu i sve Vrlo Žive. Pored puta male bele kuće, pred svakom po dva tri crnačka deteta s ogromnim trbusima, a iza kuće plantaže banana, koje baš zru. Pred nekim kućama domaćica crnkinja pere veš. Sve je u beiom. Svaka druga Žena je u biagoslovenom stanju. Tišina kao u prašumi — samo se ptice čuju.

Posle pola časa vožnje otvori se pred nama okean. Duž obate plaža kakvu nisam u životu Video. Ovde onde po koji kupač. Poželeh i ja da se okupam, ali su sva kupališta svojina kiubova, prema tome samo za članove.

Kočijaš mi je s vremena na vreme nešto стоуоrio, ali kako nisam ništa razumeo mislio sam da govori crnački. Kad sam ga zapitao zna li engleski, odgovorio mi je da zna samo engleski. Jedino što sam razumeo to je kad mi je pokazivao neke rupčage da su to rovovi, ostaci jednoga rata iz XVI veka. Na putu sam video još dva vrlo velika hotela. Oni su prazni, pošto sezona na Bermjudi počinje oko Božića i traje do kraja marta.

Kad se vratih u hotel ugledah na zidu jednu veliku reklamu kojom se pozivaju turisti celoga sveta na letovanie na Bermjudi. | |

Samo kandidat za samoubistvo može doći leti ovde, rekoh zajedljvo direktoru hotela, jer kad je ovako početkom oktobra, kako tek može biti u julu?

Ručali smo tačno u jedanaest časova, prilično žurno. Posle ručka nastade jedno čekanje od sat i po koje nas je strašno nerviralo; bojali smo se da se ne ponovi igra koju smo doživeli u Njujorku, što bi značilo da moramo provesti na Bermjudi ioš koju noć. Ekipaža aviona bila jie sva na okupu oko jednoga stola u bašti i veselo ćaskala. Tek u jedan sat smo krenuli iz hotela. Na erportu su ponovo pregledali naše male prtiljage, zatim overili pasoše i kako su kome putniku svršene formalnosti, rinuo bi kliperu. Ali su ga engleski vojnici vraćali; ioš nije vreme za ukrcavanje. Nastade ponova čekanje. Poima nemamo o čemu se radi. Engleski funkcioneri idu levo-desno. Nestrpljivi putnici izlaze iz čekaonice, sve u strahu da kliper ne odleti, ali se svaki od njih brzo vraćao, јег је sunce bilo nepodnošljivo. Oko dva časa ustao sam i pogledao kroz vrata. Na njima su bila пазјоnjena dva engleska vojnika. Čuh kako jedan reče drugome, eno pošte, gledajući u jednom pravcu. Kad pogledah u istom pravcu videh jedan motorni čamac koji nam se približavao. Sve mi je bilo jasno.

Poznato je da se pošta, koju nosi kliper, cenzuriše na Bermjudi. Čitao sam protest u amerikanskim novinama zbog zadržavanja pošte na Bermjudi. Čitao sam takođe da će zbog tih protesta broi cen-

zora popeo na 300. Sva se pošta skida sa klipera i pregleda nekoliko dana. Pošta koju smo mi imali da primamo morala ije biti šest dana na Bermjudi. Dve hiljade kgr pisama nije mala stvar! Uostalom nije samo veliki broj pisama, već i jezik i rukopis. Ja se mogu kladiti u život da nema tog cenzora koji bi bio u stanju da pročita moje pismo i da su sva moja pisma prolazila kroz Bermjudu bez CenžuTč.

Motorni čamac je prišao mostu i posluga je počela da izbacuje zelene džakove. Prvo su Oni шоvareni u kliper, zatim naš prtijag i potom smo sč ini sjurili unutra, da se posle nekoliko minuta dignemo u vis i zaboravimo sve pred sjajnom panoramom Bermjudskih ostrva.

Nisam tačno kazao da sam sve zaboravio. Da sunce može strašno da peče, to mogu da razumem, ai. da noći mogu da budu tako strasno tople to mi ne ide u glavu. Kao da je Posejdon zapalio kazan ispod Bermjudskih ostrvai

G. Devoatin me je pitao na putu između Njuiorka i Bermjude gde sam naučio tako dobro francuski. Ne stigoh da mu odgovorim i kad smo izgubili iz vida Bermjudska ostrva ia mu rekoh, da ću sad da mu dam odgovor na postavljeno pitanje. Moje se učenje francuskog jezika deli na dve periode, prva je u školi, ali u glavnom samoučka; a druga uglavnom od jedne Francuskinje. Francuski sam počeo da učim u četvrtom razredu gimnazije. Da bi me Oobođrili roditelji su mi kupili u Beogradu na francuskom ilustracionu knjigu, u kojoj Stenli nezaboravljivo opisuje svoje putovanje po Africi u traganju za Livinоблога. Istovremeno su mi kupili tri sveske francuskosrpskog rečnika od Petrovića koji još i danas čuvam. Mene je ta knjiga tako silno zainteresovala da sam je na kraju školske godine potpuno razumeo. U šestom razredu u Prvoj beogradskoj gimnaziji р!tao me je profesor Šljivić, gde sam tako dobro naučio francuski. Pojedine scene i slike opisane u toj knjizi ostavile su tako dubok utisak na mene da ih se s vremena na vreme živo sećam kao da sam ih juče čitao. Ta je knjiga stvorila u meni jednu specijalnu slabost, koja uostalom, kako mi se čini, nije retka u severnim krajevima: čežnju da se povučem u kakav tropski kraj, u kome nema nikoga. Francuskinja, od koje sam učio francuski u drugoj periodi, spajala ie dve najlepše stvari koje ima Francuska: ženu i pesmu. Svojim nežnim glasom, pevala mi je ona francuske balade. Prvi stih jedne od tih balada od jutros mi ne izlazi iz glave. On je poznat svakom Francuzu. On glasi:

Quand nous ćtions petits, nous avions des songes admirables mensonges. Bermjuda mi je uništila jednu od najslađih maštarija.