Народно благостање

"Страна: 196

Svilemme

_ HAPOJIHO 5JJATOCTAPE

5. 15

Čear enja

— Osamnaesto amerikansko pismo —

Т RELIGIJA I ŽENSKA LEPOTA

· Kaže se da se nijedan narod nije klanjao ženskoj lepoti kao stari Grci. U hijerarhiji olimpiskih božanstava, Afrodita stoji na vrlo visokom rangu.i nalazi se u središtu umetničkog života starih Grka. Ali je netačno da je podizanje ženske lepote na božansku visinu. specijalitet starih Grka. Baš slučaj s Afroditom govori protivno. Nju nije izmislila grčka mitologija, već ju je pozajmila od Feničana. Pronašli su je grčki moreplovci. Po feničanskom predanju, ona je izišla iz morske pene — otuda i dru'go ime Anadijamena (>»ispiljila se«). Po feničanskom predanju nju je zefir poneo i bacio na ostrvo Kipar, zbog čega i ima nadimak Hiprija.

- Туга; зе da je velika razlika u značaju Afrodite kod Feničana, i na Istoku uopšte, i onoga kod Grka. Prvi su u nioi gledali boginju ljubavi, sladostrasti i plodnosti, a drugi simvol lepote. Nesumnjivo je da je na Afroditi grčka umetnost tražila i uspela da izTazi vrhunac lepote. Ali je teško pretpostaviti da je 1 prosečan Grk gledao-u njoj samo apstraktnu lepotu i ništa više, kako to tvrdi istorija umetnosti, —

premda bi to bilo mogućno zbog toga što su imali čitav niz bogova i boginja za ljudske vrline i slabosti (Eros, Himeros, Potos, Psihe itd.). Ali, kod starih rimljana Venera nije više bila simvol lepote, već је imala i jednu veliku primesu telesnog i sladostrasnog. Još jači dokaz za to leži u snažnoj opoziciji hrišćanstva protiv tog »svemoćnog demona, koji je ono potpuno izgnalo iz svog doma. Uzalud je Adolf Direr pisao da hrišćanski umetnici mogu i treba Isusom da zamene Apola, a nevinom Marijom Veneru. Hrišćanstvo je odvojilo ideal lepote od božanstva i pustilo da umetnost ide zasebnim putem. Otuda imamo pojavu da umetnost neprekidno pokušava u većem ili manjem obimu da oživi ideal lepote u obliku Venere. Anadijamena se pojavljuje ponovo u slici Sandra Botičeliia, »Rođenje Venere«, protiv koje je ustala crkva snagom celog svoga autoriteta.

Uostalom, i sama отска mitologija je podlegla: mentalitetu prosečnog čoveka? Zar nile ona sama bacila Afroditu u kvrge i muke zbog ljubavi prema Adonisu?

JL ULOGA ODELA U IDEALU ŽENSKE LEPOTE”

Prirođa je gotovo bez izuzetka ukrasila muškarca, a:ne ženu. Šta je lavica prema layu, šta ženka fažana i tetreba prema muškarcu, šta ćurka prema ćuranu i kokoška prema petlu? Čovek je pak proglasio ženu za simvol lepote, i ne može se poreći da je i Tvorac tako udesio: muškarac oličava snagu, a žena lepotu. Tvorac je ukrasio ženu, a ne muškarca, samo se to ukrašavanje razlikuje bitno od onog kod ži“votinja: ovde su boja i ukras, a kod žene oblik. U obliku leži ključ čovečije lepote, a u tome pogledu muškarac ostaje daleko iza žene: on ima i suviše pravih linija i uglova, dok ie žena sva u oblini.

Daleko sam od toga da ulazim u analizu ideala ženske lepote; hteo sam samo da kažem da do toga nije došlo zbog toga što čovek, Као ргобуап рој, postavlja pitanje i daje odgovor već i zbog toga što je tako u stvari.

Naga žena je potpuna slika lepote. Zbog toga se umetnost vekovno drži стојог ženskog akta. Žena je svesna toga i otuda vidimo kod nje veliku težnju

da pokaže što veći deo svoga tela. Međutim, žena se.

može samo da pojavi naga, ali ne i da živi pod tim režimom u evropskom podneblju. Pored toga, hrišćanska vera je proglasila nagotu grehom i primorala čoveka da sakrije svoje telo. Sasvim ie prirodno da ie ženski nagon za dopadanjem, koji ie naidublja osnova održavania liudske fele, morao da izbi|e na druci način — na odelu. Kada odelo ne dopušta da se pokaže telo, onda neka ono bude lepo. I tako је odelo. koie ie prvobitno bilo samo sredstvo za 7adovolienie iedne od elementarnih potreba čoveka, postalo predmet umetničkoe stvarania. Tako se esteока kod čoveka vraća onoi u životiniskom carstvu: sakriva se lenota tela i zameniuie se raznim ukrasima. Poiavlinie se zanat sa zadatkom da ukrasi, da što kitnjastije obuče ženu. Krojač ženskog odela tn-

vari na ženu ukrase od tekstila, metala i kamena. 1 tako se potpuno izgubila veza između tela i odela. Odelo se razvija nezavisno od tela, s očiglednom težnjiom da samo sebi bude estetski cili. U izvesnim periodama ide se tako daleko da se žena potpuno karikira krinolinima, turnirima, širokim уојапта itd. Sve to trpa se na ženu u tolikoi meri da se njen obim uvećava za 100—29200%. Arhitekti moraju da predviđaju široka vrata zbog širokih krinolina. Estetika odela ne vodi računa o liniji, o obliku, već gleda da odelo što više sjaji i blešti. Kao prirodna posledica ovoga je pojava svile kao najvažnije materije za odelo, jer |e ona najsjainija. I to ne svile kakva se danas upolrebliava za odela, već mnogo teže i mnogo sjajnije, les grands faconćs. Glavni proizvodi svile za odelo su ukrašeni brokatima i drugim sjajnim aplikacijama. Ukrasi od metala i drugih blistavih materija (sa zlatom na prvom mestu) igraju glavnu ulogu. Vezom se ukrašavaju haljine od drugih materija. Kod žene je slobodna glava, katkada ruke

i katkada grudi. Žena postaje nadundana lutka, uvi- · јепа и skupocene umetničke rukotvorine. Takvim odevanjem stvara se nov ideal ženske lepote: punoća, sa što jačim okruglinama.

To stanje traje sve do pred kraj XIX veka, kaда је postepeno počeo da se gubi ideal žene koju čovek u gornjem telu nije mogao da obuhvati oko tela. Otpor dolazi od ' sporta, pri čemu je bicikl igrao veliku ulošu. Pre svega, сић зе svila kao materijal za žensko odelo, jer je isuviše malo otporna za napore sporta, a na nieno mesto dolazi vuna, koia je elastičniia i otpornija. Kod obuće gubi se visoka potpetica usled potrebe sporta. Umesto nadundane svilene haljine dolazi prosta vunena i takozvani kostim, sa bluzom od lake materije. Sport ie postepeno oslobađao ženu od srednjevekovnog falsifikata njene lepote,