Народно благо. Књ. 1

1Х

песама. Те песме су узете из »Путописа по Далмацији« (1774. талијанског опата Алберта Фортиса и из његове рукописне заоставштине. Најлешшу међу тим песмама »Жалосну песму племените Асанагинице« превео је на немачки језик, са талијанског превода, сам Гете. (Једна варијанта те песме налази се у збирци Николе Кашиковића — Народно благо Т. књ. стр. 198).

У народним песмама види Хердер неизмерну естетску и етнографску вредност и снагу која ће препородити књижевност. Немачки романтичари (браћа Шлегел, Тик и др.) одушевљено прихваћају Хердерове идеје, и у Немачкој настаје период озбиљног студија и превођења народних песама свих народа. Тада ниче и т. зв. хомерско питање, које је у своме делу »Ргојеготепа ад Нотетшо« (1795.) покренуо немачки научник Ф. А. Волф. Извесно под утицајем проширенога знања о народној поезији, Волф поставља, теорију да су и Илијада и Одисеја народне песме које су само скупљене у једну целину. Наше народне песме су дошле да поткрепе то мишљење. Када су се појавиле и прве Вукове збирке, настало је велико одушевљење међу немачким романтичарима. Поводом Талфина, немачког превода српских народних песама пише Јаков Грим: »Од Хомерових песама није се у читавој Европи десио никакав појав који би нам тако обја-