Народно благо. Књ. 1

165

Кад је јутро освануло било,

Јарко сунце обасјало дворе,

На граду се отворише врата ;

Тад изађе оно Туре младо, | # Па накити једну ситну књигу, је И шаље је Љутици Богдану,

У књизи му вако говораше :

»Мио зете, Љутица Богдане !

»Дођи, води своју верну љубу,

»Овоју љубу, моју милу сеју !«

11.

СМРТ СМИЉАНИЋ ИЛИЈЕ Санак снила Омиљанића љуба, Санак снила и у сну видила: Са Ивице, па на Грбавице Пухну вјетар јаки, силовити : Па на њене дворе удараше И од двора крило односаше : Ђе по двору кукавица шеће,

А за њоме двоје кукаљзчади,

А у столу црна чавка, сједи. Кад свануло и сунце грануло:; Уранила љуба Смиљанића,

Сан казује Омиљанићу своме: »Са Ивице те на, Грбаљвице, »Пухну вјетар јаки, силсвити »И на наше дворе удараше

»И од двора крило односаше,