Народно благо. Књ. 1

167

Вјерној љуби јаде задаваше : »ЈЉубо моја, женићу се на-те«. »/Кени Јово, и мени је драго. »Помоћ' ћу ти пиринач чистити »И бјелицу ступати шеницу. »Опремићу ти у сватове сива, »Сина мога, бета Ристанбега,

»Да, ти ђевер буде уз ђевојку«. Кад то зачу беже Јованбеже, таде весо купити сватове.

А кад свати на походу били, Отаде мајка сина свјетовати : »Мио сине, беже Ристанбеж ! »Кад будете пољу новљанскоме, »Опушти хату ките до копита, »До кољена пурли рисовину, »Тихо јаши, и гледај преда, се. »Гледаће те мало и велико

»И ђевојка с висока чардажа,

»ПДа ће она говорити мајци: »»Види мајко, онога јунака, »»Ја какав је, весела му мајка,

» ЈЕ да ми га Бог и срећа, даде !«« »Кад будете у бијеле дворе, »Сипљи дворе мишћем и амбером. »А кад будеш на куду ђевојци, »Посишљи је дробнијем бисером, »Подитни јој пурли дувак с лица, »Ако буде иколко лијепа,

»Реци, Ристо, лијепој ђевојци :