Народно благо. Књ. 1
172
»Кажи мени мила брата, свога, »да кота сам окоро доведена. »Много браће у бијелу двору, »Још ја не знам свота госполара. »Кад сам ш њиме била на вјенчању »Нијесам га ни очим виђела, »Отид је мене било погледати. »Немој кават брату рођеноме, »Да сам тебе упитала за њтга, »Ни пред браћом брата казивати, »Вет да бих се могла, осјетити. Говорила заовица млада:
»Лако ћеш се, снахо, осјетити : »Када браћа на вечеру дођу, »Твој господар браћи старјешина ; »Он ће први воду затражити, »Руке мити, Богу се молити: »Он ће, снахо, први започети, »Ова се браћа зајелно молити; »Твој ће сјести за вечеру први, »Па по реду браћа свеколика«. Једва чека невјестица, млада,
Кад ће ноћца на земљу панути, Кад ли браћа за вечеру доћи.
А кад ноћца на земљу панула,
Па се мила, браћа састанула, Умише се и Боту молише,
Па сједоше браћа ва вечеру. Џрви Мирко вечерати пође:
Гледа љуба Мирка, господара,