Народно благо. Књ. 1

178

Љевши момак од сваке ђевојке; Од памети браћи старјешина. Мило љуба погледала Мирка, Очи крије, ал је уздахнула,

Па у себи љуба помислила :

Да му није николико драга,

И да Мирко за љубу не мари, Кад га она јоште не познаје,

А камо ли да је Мирко љуби.

Па овако љуба есабила :

»Што л' ме води, кад за ме не мари »Што л потроши зарад мене благо «« А Мирку је врло мила љуба,

Но је Мирко рода господскога,

А момак је стилан и паметан.

Па је одмах добро сагледао,

Како ] љуба уздахнула љуто. Живо срце Мирку дотакнула,

Нит вечера, нити пије вина,

Ту се мила браћа забринула. »Шта, је, Мирко, брате од матере #« Милој браћи Мирко одговара : »Вечерајте, мене не гледајте !

»Ја сам пиво без мјере трошио, »Па ми не да пиво вечерати«.

Ту су мила браћа вечерала, Вечерала, па се разлазила.

Мирко леже у бијелу двору,

А љуба му постељу правила,

Од Мирка је очи сакривала,