Народно благо. Књ. 1

176

»А боље си мене послушала, »Па си мене дворит обећала. »Мирно си ми срце оставила, »Кад си рекла, ко кад си дворила. »Та била би од Бога грехота, »Ја спавати, а ти ме дворити :

»А Бог знаде и сузе ронити.

»А да си ме ражљутила, љубо, »И на моју ријеч не слушала, »Дворила би и сузе ронила. »Није војну зенђил љуба драга, »Вет да шути кад је војно кара, »Кад је кара, да не одговара. »А лако ћеш роду угодити, »Нек' ти буде скупо говорити, »Што потребно није одазвати. »Скупа ријеч цијени се златом. »Немој мајци олговарат љубо! »Јера овака свекрвица кара. »Шути, љубо, бићеш мени драга, »Ја ћу за те одговорит' мајци. »Двори вјерно меке, господара, »Па ћеш бити још милија Мирку, »Него моје срце у њедрима. »Која љуба вјерно војна служи, »Тај је дужан вазда погинути, »За љубовцу живот положити, »Јер се тиче солраза јуначког«.