Народно благо. Књ. 1

ТА. МАРКО И ЈАНКО КУШАЈУ ЉУБЕ

Два се брата врло миловала,

Од милости заједно ходили

И једнаке вране коње ја ли

И једнаке хаљине носили

И једнако пасали оружје.

Упореду вране коње ја ли,

Врани коњи гриве мијешали,

А јунаци брке и солуфе.

У коња се узде доваћале,

У јунака, крила, и челенке.

То су била, два брата, рођена :

Једно Марко, а друго је Јанко.

Па се мила браћа оженише,

Те се мила браћа, завадише :

Завадише, па се растадоше

И на башка дворе начинише,

Између њих воду навратише :

Око воде трње посадише,

А челиком дворе оградише,

Да се њима не састају љубе.

Тако стаде за девет година,

Док се иста браћа, састадоше

У планини ловак ловујући,

Кад се мила браћа угледаше

Од очију сузе пропустише,

У великој жељи затрлише ;

Па међу се браћа говорише · 12