Народно благо. Књ. 1

„Браћо моја, Мујо и Османе, Ми сједимо и вино пијемо,

Ми сјелимо ништа, не радимо, дЗацрнисмо образ пред свијетом ; А тако ми моје вјере тврде,

Ил ћу сјутра у равне Котаре И отети сестру Јанковића !

А чуо сам, ђе казују људи, Да је млада цура. испрошена, За онога. Омиљанић Илију, Таког Влаха у Котарим нема !« То иврече Будалина Тале

Пак од вемље на ноге скочио, Па усједе на коња дората

Те полеће друмом и крајином, Докле сиђе у равне Котаре Прел дворове Јанковић Стојана, Ту одјаха од свота дорина,

Па с' упути у бијеле дворе : Када стиже на авлијска врата, Кад на врати Јанковића сеја ! Ја каква, је јади је убили!

Ја каква, је стаса и погледа Баш би рек'о е је горска вила ! Кад је згледну Будалина Тале, Плану Тале као ватра жива, Па довати Јанковића. сеју,

Те је баци за се на дората,

И побјеже пољем штрокијем. Кћад је било на сред поља равна,