Народно благо. Књ. 1

Ударих га у чело јуначко. Паде везир у траву на главу. Не чудим се, моја мила мајко. Не чудим се, што му чело пуче, Већ му оба ока искочише.

Па поћерах по пољани Турке. Ја да ти је стати па виђети : Стоји звека у струњици плоча, СОтоји јаук по пољу Турака, Стоји вриска тријест ђевојака. Док е' окренух неколико пута, Ал на пољу живе душе нема, Обим оста тријест ђевојака. Одвевах им пребијеле руке

И оправих на тридесет страна, Да казују, како нам је било. То је мени на ум пало, мајко, Ђе учиних велико јунаштво Бев топуза и без бритке ћорде И без каква убојна оружја. Зато сам се насмијао, мајко«.

Мт ЧУДО НЕВИЂЕНО.

Зв'јездо дано, што не раниш рано ; а си била, те си одоцнила Гледала, сам, ђе се браћа д јеле, Д'јелише се, не покараше се.