Народно благо. Књ. 1

20.

ГАГОВИЋ МИХАЈЛО И ЉУБА МУ.

Пофали се Гаговића љуба,

У ђул-башти, међу другарицам: »Није љуба стекла господара,

»Куо ја што сам Гаговић Михајла. «Кад ја млада у душеку спавам, »Лако ходи, да ме не пробуди. »Кад ме буди, у лице ме љуби: »»У стај срце, грануло је сунце !« »А ђевера Гатовића Павла,

»Куд год иде, за руку ме води, »Куд год сјела, на крило ме сједа, »Куд год ходи, на коњу ме носи, »Као красну од злата јабуку«.. То никоме хатор не бијаше,

Него куји, удовици Јелки,

Једва чека удовица Јелка,

Једва чека, док неђеља дође. Обуче се што год љешше може, Она иде пред бијелу цркву, Стаде млада. пред црквена, врата,

Сва господа у цркву иђаху,

Доцкан дође Гаговић Михајло,

Па он њојзи добро јутро виче,

»Бот ми с тобом, Гаговић Михајло,

»Диван ти си, а још прикладнији,

»Још да имаш од срца порода ! | »Узми мене Гаговић Михајло. |