Народно благо. Књ. 1

»Родићу ти златорука сина !« Кад то зачу Гаговић Михајло, Он се врати из бијеле цркве, Па он оде своме 6 јелом двору. Свота, брата Павла довиваше

И овако њему говораше: „Узми снаху за бијелу руку, „Па је бади у бунар у воду, »Ил је уби или је закољи,

»Не чекај ме у бијелу двору !« Кад то зачу Гаговићу Павле, Проли сузе низ бијело лице, Жао њему миле снахе своје, Али друге бити не могаше,

Па овако њојви говорате :

»(0, чу ли ме, драга снахо моја, »УОд како си у двор долазила, »Са мном ниси никад одлазила, »Да видимо наше винограде, »Нег' с обуци што год љепше мореш, „Да. идемо гледал винограде«. Сад је снаха Анђа разумјела, Обуче се што год љешке море Џа пођоше саду винограду. Кад су били усред винограда» На сред њега бунар вода ладна, Код бунара, зелена. јабука,

Ту говори Гаговићу Џавле: »Видиш оног студенот бунара, »И у њему рибе златокриле,