Народно благо. Књ. 2

Па га стере по зеленој трави, Хоће цура платно бијелити. Подвику је паша Бећирпаша :»Ајд отален, Окадарко дјевојко, » Ти попусти свилене рукаве, »А низ ноге крмез-чивтијане; »Не мами ми ага ни спахија, »А ни моје дјеце јањичара«. Одговара Окадарка дјевојка: »А. не лудуј, паша Бећирпаша, »Док је мени Бојане водице. »Не бојим се ага ни спахија, »А ни тебе, паша Бећирпашта !« Мучно бјеше паши Бећирпашћ. Па он пусти по војеци телага :

Телал „виче љетни дан до: подне:

»Није л мајка родила јунака »Добар јунак коња приранио, »Који море воду препливати,

»Да ухвати Окадарку дјевојкех 2«

Ту се јунак наћи не могаше, Веће једно момче од Отина: Он отиђе добром коњу своме, Па га куца дланом по сапима, Па овако њему говорио: »Мој дорате, вело добро моје »Могу ли се у те поуздати 2 Добар коњиц зборит. не уми,>, Ногом копа, а ушима стриже, А зубима јасле откидује.