Народно благо. Књ. 2

И,

134

Воде њега у шикли одају, – Диван чини султан Оулејмане Каквом ће га смрти. уморити, _ Док рекоше пали и риџали: » Аман, царе, огријано сунце! »Пошаљи га на Кањижу равну, »Нек радује своју милу мајку !« Царе их је лјепо послушао, – Те га спреми на Кањижу равну,“ Нек" радује своју милу мајку. "Тако прође осам годин“ дана. Кад девета година настаде Књигу пише од Јањока бане, Па је шаље султан Сулејману : "»Аман- царе, огријано сунце, »Тр јеби мени стола и Отамбола ! »Ако ми га отријебит нећеш »Ударићу столу и Стамболу. »СОтамбол ћу ти ватром попалити, »И твоју ћу тахту преврнути, »Прихватити стола и Стамбола »Отамбол јесте моја очевина, »А Медина твоја ђедовина«. Кад је цару књига долазила, Књигу учи султан Оулејмане, Књигу учи, сузе пролијева. Питају га џали и риџали: »Аман, царе, огријано сунце ! »Каква ти је голема невоља, »Те ти рониш сузе од образа %«