Народно благо. Књ. 2

Код господа. опавила. Ма "Све побјегло од велика страха. Стиже Марко цару честитоме, Предаде му живога, бестрића: _Цар му даде што је говорио :

– „Даје Марку од руке фермаме, |

На земљама данке опростио, А обуче Марка и-шарина, __Узе Марко цареве фермане,_

_ Поче радит“ што је њему драто ; И још вода царева сестрића, Побратима, ату Алијагу.

- Милује га Алиаге мајка,

Као свога сина рођенога.

Ја шта Марко у Отамболу ради! _

Што Турчину поднијет не море, Када Турци у џамију дођу | Узимати авдеста турскога,

Ш њима иде у џамију Марко: Па још води царева сестрића, Јадни Турци авдест узимају. Марко чизме на копље натиче, Па их хита небу под облаке, Бови иду кроз чаршију Турци. Ја кад Турци клањају рећата, Шиба Марко по плећима. Турке, Па им скида са главе кауке, Што Турчину не подноси дину. А за Марка не би јада било, _Већ навраћа парева сестрића,