Народно благо. Књ. 2

64

Он под кулом разјаха кулаша, Па изађе-на бијелу кулу

И дозива своју стару мајку:

_ »Отара мати. родитељу стари! »Ево теби зелене јабуке, »Спремио ти Јанкић калпетане«. Вели њему Будимка краљица : »Бог т убио, дијете Јоване! »Вар ти немаш одијела свога. »Већ узимаш ђузел одијело, »Одијело Јанкић капетана«, Одговара дијете Јоване:

»А Бога ми моја мила мајко, »Немаде ме чиме даривати, „Већ ми даде зелену јабуку«. Кад Будимка ријеч равумјела, Поскочила на ноге лагане.

Јово вади ив торбе јабуку,

Кад јабука Јанкићева глава.

А кад виђе Будимка краљица, Она паде, па се бајилиса. Јован сподби челикли наџака,

Па јој уве девет плетеница,

Џа је вуче, а наџаком туче,

Док је свуче под бијелу кулу

· Ђе је грјешну испустила душу.

Ме Душан Ст. Поповић.