Народно благо. Књ. 2

99

– 27. СОФТА ЛАКИШИЋ И МЕЈРА (»Бос. Вила« 1886. стр. 174.) Издераше баше » јеменије Шетајући уз Пударковиће, Гледајући Котлушину Мејру. Гледао је софта, Лакишићу : »Орце, душо, Котлушина. Мејро! _ УЈеси ли се кола наиграла, па – »И лијепих пјесам“ напјевала •« »Копилљане, софта Лакишићу, »Утегни се мукадемом пасом, »Да ти гонџе ружа не пропане, »Да ти Мејра другом не вапане|« Вели њојви софта Лакишићу : „Срце, душо, Котлушина Мејро ! »Ја св јесам утегнуо, Мејро, »У кадије на мешћеми, Мејро; »Неће гонџе ружа пропанути, | = »Неће Мејра другом запанути је Скуте свила из кола побјегла, Својој мајци у крило памула: »Моја мајко, коме си ме дала; (Поп лу софти Лакишићу !« Уз образ јој синлу ударила : »Мучи Мејро, зуб те заболио ! »Да, те чује софта Лакишићу, »У мом би те двору оставио !« А то вофта, и слуша и гледа. Вид Вулетић-Вукасовић, Дубровник.