Народ

ВР. 73

СОЛУн; УТОРАК 10. ОКТОБАР 1917. ГОЛ

БРОЈ 10 ЛЕПТД

„Народ“ излази свакога дана по подне.

Штампарија се нклази у Фран ■ ко»ој улици 6р. 20.

Власник КРСТА Љ. МИЛКТИТ&

ГОДИНА Г

Рукописи се не вра-кају. Огласи и белешке на плакују се по погодби.

Редакција је у улици Франковој 6р. 20,.

Гпавни уреанак ДРАГ. С. ГОГИЋ

МУШКАЈ)ДБРАНА • Лозана, 10 октобра У одбрани од опгпужба адмирала фон Ка• пеле због саучесништва у морнарској побуни, посланик Хазе рекао је у Рајхстагу, осим онога што је већ саопштено : у>Два морнара, жртве свог политичког идеала, нису чак могли да виде ни своје породии,е, пре него што је казна извршена. Тек на више дана по њиховом стрељању, извештени су њихови родитељи приватно. Наша одбрина је проста. Кад би ма који владин државни тужилац имао против нас ма каквог доказа, досад би нас. бацио у хапсу, као толике друге наше социјалистичке другове« Дитман је узвикнуо: »Усиомена на два несрећна маринца увек ■ке бити жива пред очима нсмачке радничке класе«.

У француској Скупштини, на седници, која је претходила познатој тајној седпици била је завимљива дискускја о учешћу дипломатије у рату. Ми из ње саопштавамо само кратак изшод. У парламенту је Жорж Лег интерпелисао владу о дипломатском раду француске републикеи тражио да се он појача. Он оптужује Немачку да развија сплетке мефу Савезницима и захтева да се народ обавести и да се унесе што више светлости у међународна питања. Сви народи хоке мир али га Немачка тражи само због тога што види да нас војнички не може победити, што осета да ке бити побе-ђена. Зато немачка влада покушава све ове маневре. Говорник затим на дугачко излаже питање о Алзасу и Лорену. За њега ово питање не трпи никакве компромисе. од векова 1 е Француска чувала на Рајни стражу за себе и за евет и она мора опет узети оно што је њено. Лег завршава овако: У једном дугом рату дипломатски рад има исту важност колико и војничка акција. Према томе и владе и војске воде народ победи или пропасти. Жак Шомије критикује дипломатско особд>е и начин на које се оно регрутује. Министар спољних послова одговорио му је, да Бе тражити потребне кредите ва то. Мете, социјалиста,каже да не треба осуђивати дипломатске преставнике на страни век

упуства која они добиЈаЈУ- Аристид Бријан протестује против неких претераних осуда. Он констатује да је немачка дипломатија збиља врло активна, али је она ве г ћ доста и компромитована. Већ се по резултатима може утврдити да је цео свет прихватио ствар Савезника као ствар хуманости и зато је неправедно рећи да је француска дипломатија била неактивна. Он одаје нарочито признање амбасадорима Камбону, Бареру и Жисрану који су племенито и славно престављали Француску. Затим Бријан помиње случај како је један посланик у Рајхстагу пребацио немачкој дипломатији да је она осигурала триумф Савезника. Немачка је одсечена од целога света, а народ, који је одсечен од целог света, осуђен је на смрт. »Савезници не могу да се зауставе у овој борби. Њихова је економска надмоћност велика. Ми морамо рећи да ће Француска и њени Савезници победити и похвалити све, који каокоманданти,војници или дипломате допринесу том добром крају.« Бријан је завршио истичући потребу да се појача дипломатско особље. Министар спољних послова г. Рибо рекао је: »Налазимосеу часу кад не сме да буде слабости. Јединство је мефу Савезницима сада потребнијенего икада.« Одајући хвалу францу-

ској дипломатији а, на-ј рочито г. Бареру, он упорекује резултате француске и немачке дипломатије и констатује да 1 е већина света уз Савезнике. »Кад је Немачка видела да не може оружјем да победи, она покушава да раздвоји Савезнике. Јуче Је Ауетрија била вољна да закључи мир, а сад Немачка кроз зубе говори да би Француска могла да разговара о реституцији Алзаса и Лорена. Замка је очигледна. Уз то је дошао и Кулман са изјавом да се Алзас и Лорен никад неће уступити Француској. То је отворено речено, а и ја волимотворен разговор. Останимо чврсти и имаћемо и победу и Алзас и Лорен. Наши Савезници открили су немачке сплетке. Кад је талијански краљ обилазио ослобођени део Алзаса и Ло])ена, он је увидео да није потребан никакав плебисцит, јер је народ, од срца, француски. Нећемо да саслушамо никакав предлог о миру, а да га не саопштимо Савезницима. Ми ћемо победити силу као што ћемо победити и заседе.« Најзад је парламенат усвојио прелаз на дневни ред који је пред ложио Лег, а који је влада усвојила. Он гласи: »Парламенат, готов да рату, који улази у нову фазу, да снажан политички правац, основан на заједничкој сарадњи свих Савезника, тражи, у организацији метода рада министарства спољних послова, остварење рефорама, које изискује ратно искуство.« ЗБЕЗДИЦЕ Пример крајње ратне лојалности-. Један истакнут аустријски социјалиста, заробљеник у Русији, замењен је недавно као инвалид и дошао у Беч. Ту га је влада првог дана поставила да ради у министарству спољ■ них послова у одељењу за Русију! Ко је ту Л01алнији : Аустрија или овај њен пода■ ник1 - Гаргантуа КРАТКЕ ДЕПЕШЕ Бкрн. — Неначхи минисгар војни упутио је хитан аг.ел немачким студентима, па ступе у радионвце муввције, какц

би се радници могли послати на фронт. Рим. —Тарифе мађар. железница, које су у почетку рата подигнуте за 30 од сто, и које су од 1910 три пута иодигнуте, биће опет увгКаие. Министар је о тоие већ известио председника трговачке коморе у Пешти. . ПРИЗШЕ , Цирих, 10 окт. Поводом објављених докумената о раду немачке дипломатије, пре рата, * Фор верц « чини ове примедбе■ Признајмо дакле оно. што сви знамо , тојест, да је наша спољна политика потпуно банкротирала Измена телеграма из РНЈЈ го дине само је један покушај више од толико неуспелих иокушаја. Зашто су сви они, чије смо пријатељство ми неу морно тражили, постали наши непријатељи‘{ Зашто смо добили рат када смо хтели мир! Зашто су толики неутрални, са смо покушали да будемо у слози, прешли у логор наших непријатеља ? Зашто нам је, после три године рата, тако тешко да до ■1)вмо до мира‘1 . КЛОДАСКЈ7 Крф, 8 охт. Данас је одржан парастос у српској цркви резервном мајору усрпској војеци пок. Клоду Аскју и његовој супрузи Алиси, чувеним добротворима српскога

народа. На парастосу је чинодејствовао Митрополит Србије Њ. ВисокопреосвештенствоГ. Димитрије уз учешће многобројногасвештенства. Присутни су били сви министри сем председника владе, који је био спречен болешћу;Чарлс де Гра, посланик Велике Британије са целокупним особљем посланства и енглеском колонијом; српски народни посланици; начел Ници министарстава; командант српских трупа 'ђенерал г. Стефановић са официрима; санитетски пуковник г. Борисављевић, председник Српског Црвеног Крста; чиновници, гра'ђани и мноштво војника. Митрополит Димитрије истакао је у лепом и дирљивом говору самарићански рад мајора Аскју и његове

народ дугуЈе вечиту захвалност. (Пресбиро). 0РДЕН ЗА ЗЛОЧИИЕ Атина, 10 окт. Једна ранија депеша јзвља, да је цар Виљем примио Џемал пашу и да му је дао орден „За заслуге 11 . Међу ткм, цео свст зна да је Цемал саша починио највише покоља од када се зна за турску историју. Кад је пропао са покушајем напада на Египат, он се са нечувеним бесом бацио на покољ несрећног хришћанског становништва у Сиријв.

којима ! супруге, којима српски

ВЕЛИКА П0БЕДА

Од болести, које за време' рата највише косе војску, Ј најопаснија и најстрашнија је туфусна грозница. Готово у свима ранијим ратовпма она се јављала у опасним сразме рама. И може се рећи, да је она једна од највећих несрећа које су сналазиле род људскп. У енглеско бурском рату умрло је од ње исто толико људа колико је погинуло од непрпјатељског оружја. То је био случај и за време балканских ратова, рата у Тунису и на Мадагаскару, као и у рату г.змеђу Шпаније и Америке. Почетком овога рата, у октобру 1914. појавила се тифусна грозница као опасна епидемија у француској војсци, и нарочито је узела маха за време заме 1914—1915. Околности су јој нарочито ишле на ,руку : нагомилавање великнх маса, каквих ранијих ратова није било; непрестано обнављање ефектива; долажеце у ЈФДир људи на истом

земљишту пли у рововима, који су врло брзо били загађени до максимума. Сее ово створило је једно јако заразно огњиште, које никаквехигијенске наредбе нксу биле у стању та угуше. Једино средство, којим се успело да се ова зараза угуши у француској војсци било је пелцовање против тифуса. Од 1911 до 1914 велики број француских војника пелцован је у Фракцуској, у Алжвру, у Тунису и у Мароку. Али када је букнуо рат резервасти и територијалне трупе, које су сачињавале главнину француске војске, н^су били пелцовани, те су тако наравно служили као расад за ширење ове опасне болести. Али захваљујући труду и пожртвовању многих лекара пелцовање војника против тифуса одмах је предузето. Оое су лекаре много поаатли и команданти, који су разумели да је ситуација врло озбиљна. Декарски инсцгктор г. Лац-