Народ

ВР. 106». • ВР0Ј 10 ЈЕПП „Народ“ излази свакога дана по подие.

И1тр?гпарнја се иа.па '-<1 у Фрвнкозој у.’>'АЦИ бр. 20.

Влаетшс КРСТА Љ. МИЛјЗТИЋ

СОЛУН СУЕрТА 11. ПОВВМПАР Н)17. ГОД.

ГОДИНА 1.

Рукописи се не вра-Нају.

Огласл а белешке Ј а ала^ују се ао погодби. Редакција јс у улиц* Франковој бр. 20.

Главнв уреднк: ДРАГ. С. ГОГИЋ

За аустро-иемачку офанзиву на нталвјанском фронту једнодушно се каже да је извршена више у политичком него у војничком цвљу. До тога закључка дошло се децуктивно: нико не може да взди у овам операпијама искључиво војничке тежље. Али кад се то већ једном схватило, онда се судило доста брзо и задовољавајући се простом колстатацпјом. Примило се да је главна тежња офанвиве, дз се у загрејане унутрашње односе у Италији долаје још уља а да се тиме централпе силе нешто приближе миру. Тај резон је ухватио све и према томе није за обацивање. Само ипак, иснрпнија аналнза даје података за оцену ове офанзиве, који нису у прва мах довољао опажеви. Полаана тачка за расмаграње садагањег вођења рата од стране централних сила јесте, да се оне налазе одређено у дефанзавном положзју. Већ је доста времена, од када се оне само бране и чисто војнички, од када су потпуно заборавили на своју најомиљенију слару силе и блеска оружја. И зато треба и у овом новом војничкои покушају тражити дефанзизне моменте; треба повод за овакву једну војничкополитичку днверзију тражити пре у унутрашљим односкма Аустроугарске него Италије. Један кратак преглед унутрашшег стања у Аустроугарској у очи насада на Италију, колако се то може на овом месту, створиће слику о невоља која данас растрже Аустрају и гони је на поступке, каква је била последња офанзква. ВеЕ има више од три месеца, од када се унутрашња ситуација у Аустроугарској може да сматра као очајна. Све странке опозиције, за ко|е се зна да престављају најввки део сгановништва, потпуно одбијају обновљење дваестогодишњег компромиса између Аусгрије и Ма'ђарске, што чини немогу кном досадашњу немачко-мађарску диктатуру. Сви преговори између Беча и Берлина остају без резултата, тако да су односи најзад били каракгерисани по томе, што цар Виљем, на путу за Софију и Цариград, није ни свратио у Беч. Једино што се на пештанској конференцчји могло учинити на програму политичког и економског јединетва централних рила био је прови-

зоран аранжман за го дину дана. Да ли је то рок, који подјармљени н а р о д и под Хабсбурзима остављају пре но што почне општи устанак? Посланик Калина изјавио« је у Рајхсрату, у име групе чешке странке уставног права, да он, са уставне тачке гледишта, не зна за Аустрију, ве-к само за зсмље и краљевине које шаљу своје посланике у Рајхсрат. »Чеси нису хтели рат, каже он. Њега су господа из бечке општине и немачке националистичке странке тражиле.« 4еси и Југословени хо-ке владу која -ке усвојити принцип пуне аутономије свих народаудвојној монархији. И они су спремни да оборе сваку владу, не одобравајуки јој буџет, која не би признала тај принцип. Влада је 'морала да учини све концесије, што се тиче Галиције и цивилне администрације, само да би у буџетској комисији од 52 члана добила 28 гласова, векину, коју у ствари чине немачка национална унија, хрипгкан ски социјалисти и Пољаци. Па и поред тога Пољаци су се резервисали у свом будукем држању, према томе у колико ке њчхове жеље бити уважене, што се тиче емењивања пољ ских лсгија са фронта. Умерени чешки пар ламентарци који припадају разним групзма. решили су да се \ једине у заједнички уставтш клуб и прво што су учинили, било је, да изаберу за председника посланика Кчофача, о суђеног за велеизда1у. А у целој Чешкој, по тврЈјењу сампх немачких новина, стварају се раднички савети/ налик на руске Совјете, чији је главни задатак, да спречавају извоз намирница у Немачку. И једна нова чешка социјалистичка странка ствара се под управом посланика Модпачека. Та стралка не пристаје на мир по сваку. цену, вск тражи, да се народима призна право да управљају сами собом. Та се странка мо-

же сматрати као знак велике револуционарне струје у чешким радничким масама. »Потпуна је нстина, каже »Арбајтер Цајтунг«, да читава серија народности у Аустрији, довољно јака да сачиљава ве^кину становништва, одбацује данашњи устав и готова је да употреби сву своју енергију и да створи нов ред ствари.« Југословенски посланици у пуном споразуму са чеш ким посланицима показују највећи отпор према шлада. Одбивши свакц сарадњу Сај длеровом каиинету, југословенски клуб је исто та ко енергично одбио и његов лажан аутономистички програм. Јер Аустроугарска, верна својој макијивелистичкој политици, коју су пхако праведно осудили социјалдемократе из Хрватске и Славоније, ирибегаеа још једном демократским принцигхима како би се успротивила ре.волуцији од које се боји. Тако се дунавска монархија нада да у исти мах прсвари Савезнике и сачува привидно јединство државе, рачунајући на неки пре окрет у последњем часу, који је толико пута спасао Аустрију од поделе. Само што та могућност, коју толико жели ,,Н. Сл. Преса" сада неће моћи по стојати, јер не треба заборавити да се овога пута не таче. порламентарне или кабинетске кризе, всћ се истиче проблем саме аустријске државе, као шшо то, уосталом, иризнаје и „Рајхспост". Док влада тако истра јно пок}’шана у парламенту да створи векину за нов зајам од дегет милијарди, посланици много више говоре о независној Чешкој и о југословенској држави. Будуки граЈ>ани тих држава остају верни евоме програму из деклерације од 17маја; они не пристају на комедију са реформама коју фон Сајдлер хоке да игра; они тражепре свега слободу збора, говора, штампе и удружења, опште празо гласа, једнако, неповредно и тајно, ограничење власти ратних судова, организацију државне »дманистрације на аутономним осковима. А министри цара Карла који знају у какву су пајиишу борбу ушли ови народни преставници за ослобођење и је-

динство њихових народа, одговарају на њу терорским режимом,који се једва довољно и схвата. Преставници југословенскпх социјалиста Мијо Ра дошевић и Франо Маркић у својој изјави холандскоскпндинавском одбору ка жу, да је немогућно створити праву слику југословенског мучеништва. Не мо »у се избројати велики политички процеси, осуде на смрт и стотине година затвора заЈугословсне у сви ма областима за време садашњег рата, Једини, од свих народа у Аустроугарској, народи из Хрватске, Слоееначце, Босне и Херцеговине искључени су из скорашње политичке амнестије. Југословене је њихова сопствена влада узимали за пхаоце и водила на домак топова српских, италијанских и француских. Југословени су осућени да умру од глади у жипхници Балкана. Таква је стварност коју треба ставити према пацифистичким протестима графа Чернина и реформаторским говорима фон Сајдлеровим. Очајање и побуна потчиљених народа у двојној монархији, вичу данас довољно гласно да их Савезници могу чути. Нечувена корупција јавног живота и сви агснти провокатори не могу више да зауставе такавједан покрет народа, реше-

них да победе. Војнии феудални милитаризам, који још донекле влада, готов је да се сруши. Ето то су интимни мотиви, који су покренули Аустроугарску на диверзију према Италији. Али да ли Те те операције успети да умире земљу?. У то је тешко веровати, јер у то не верује ни сама немачка влада и ако са петнаест дивизија учествује у овом послу. Јер је она у исти мах преко »Рајхсбанке« предузела мере, које су буквално стр :шне за њеног поколебаног савезника и које показују, са колико се сигурности гледа на скори пад Аустроугарске. Д0Г0Е0РИ Цирих, 11 нов. У министарству спољних послСва у Берлину држали су једну конфереицију канцелар Херглинг, Чернин, Каман, Хинденбург, Лудевдорф, немачки амбасадор у Бечу фон Ведел, кнез Хоенлое и ваше истакнутих немачких нолатпчких личпости. Говорило се о скорашњем решењу пољског питања и иитања балтичких области. Одлуке са ове конферснцпје нису познате али се о њеиој важности може судкти но томе, што је Кајзер од:ах после ње позвао графа Чернина и шго је Чернинов одлазак одложен за два дана.

ПАЛЕСТИНА

О Палестини се у последње време врло много дискутовало у европској и амервчкој штампи. Војне операције, гоњење Арабљана и Јевреја; свс је то занимало политички свет. Сваки је уввђао да Палестнна, као веза између синајске пустпње и суецког каналч има своју особену стргтегвјгку и политичку важност. Што се тиче Арабљана и Јевреја у Палестнни, Џемал Паша, главни командант четврте турске армије, изјавио је, да су неки од њах повешани »због разних кривица*, али је нрећутао да турске ■ласти систематски истребљују оба ова народа. У берлинском листу »Дајче Политик« оштампан је један разговор са Џемал Пашом. Чланак носи назив: Пова Палестина. Изјава Џемал Паше може се сматрати као политички докуменат, у коме је дефинитивно изложен програм Турске у Палестинц. Пошто је Џемал Паша из-

јавио др. Јеку, уреднику тога листа, да је сзе руске, француске и енглеске школе затворпо, и да их не мисли отварати ни после рата, др. Јех га је запигао: »Како мислите дз искорените симпатије које постоЏ у извесним народннм слојскпма уСприји према Русчја, Француској и Енглеској?« ЈДемал Паша је одговорно: »Има само једно срсство: удаљити све оне елементе, који су наклоњени нашим непријатељима. Те смо елементе и ранаје увек уклањали ... Шта ово уклањање знати није потребно објаснит Треба се само сетити Јермена. О насељавању Павсс.чше Џемал Паша је изјавно ово: ,,Ја сам мишљења да бп колонизација Јевреја билатшегна по Турску. Велики сам цротивник Сионизма и и ељавања Јевреја у Палестпн, . Ја се берим нротиву тога и борићу се док могу “. Ове изјаве изазвале су зелвко незадозољсхво ц нсрас-