Народ

6 ј;, 130 ЈДјГа ,- •• -« бРСЈ' <0 А&ПТ 6 „Народ“ излази свакога дана по иодне.

Шгакпараја се нмпшгп г ФривЈОЗОЈ удпцк бр. 20 .

ВЈласннк КРСТА . ЖИЛЕТИТ.

— ШЛУјј СРЕДА 8* ДВЦЕМБ ДР ЧП. ГО^Д.

, ГОДШјА > 1‘>А4;икса сс ле врат^нј-Ј Оглас* ц белешке ?.а ала^ују се по погодбл

Редакција јс у ;»: Франковој бр ?<ј.

ГЈ.аалв урахкж* ДРАГ. С. ГОГИТ

Граф Чернин је у мафарским делегацијама појачако поновио стару необичну реч Аусгроугарске. Рекао је да Је Аустроугаоска жртва Србијина. Тојенајјачи израз исте тезе, коју је Аустрија сентиментално истицала у Бвропи, да је за њен опстанак Србија престављала велику опасност. Немамо разлога да поричемо, али нам 1 е за дивно чудо, да Аустрија и данас, посј)ед рата, и кад нема никак на места тужном вапају да треба очуиаги Аустрију да би се очувао мир. ипак признаје нешчо, што је у бескрајној супротности са самим временом, са свима тежњама, којесуиз биле у овом рату. Србија је била опасна за Аустроугарску и Аустроугарска је за своје данашње нево.ве и за будућу судбину жртва Србијина. Како? Да ли се збиља може озбиљно тврдити да је Србија према великој сили, Аустроугарској могла као држава да води какву империјалисгичку лолитику? Иако није могла, каква јето мо"ћ, која је моћну монархиј}^ довела у очајнички одбранбени положај од малене Србије? Па ипак та мо^ћ постоји. То је дубока, при родна гравитација срод них и истих мефу собом. И ту моћ, јер је она природна, ни на којиначин нијеАусгроугарска могла да савла да, па ни сада, време рата, за време периода када је имала и успеха, када су шј у изузетним приликама, стајала најстрашнија срества на расположењу. Напротив, та је моћ расла и порасла до мере, да је н и к а к в и по борнички подвизи неће мо г ћи нс савладати, него ни најмање умањити. Фатално и по највишем морзлу, одлучено је о судбини ства ри, која је за Аустроугарску престављала највеТу опасност и по речмма графа Чернина чија је она жртва Имз ли кога и ме4у њииа који мисли друкчије? Нема, и што смо ми очекивали да се та ствар-

ност неТе брутално признавати, то је зато што нисмо навикли на слична аустријска признања. Овако ствар стоји са моралне стране а по узајамном признању.Али има нешго што је истина од споредног значаја, али од чега се морамо оградити, кад је реч о опасности, коју смо ми престављали за Аустроугарску. То су инсинуације, као да је СрбиЈа, агитацијама, ве штачки изазивала покрете у Аустроугарској и тиме је доводила у опасан положај. Те агитације нису постојале и кад годје на аусчриЈ ским судовима о њима расправљано, Србија је била више него невина; она је била правни триумфатор. Под таквим околностима, ако је Аустроугарска знала своју болест, она је требала да зна и начин како се она лечи. Уместо традиција о хабсбуршкој монархији и о круни Св. Стевана, уместо тиранског економског дављења Србије, уместо вешала по Босни и по Хрватској, уместо за старелог режима насилне управе над другим народима, она је тре бала да да подједнако право опредељивања и управе собом свима народностима који су се, по несре-ћи, нашле под њеном управом. То она, разуме се, није могла; не би могла и да је њена унутраш ња конструкција и на чин владавине био далеко мање опасан по њу, него што је у ствари био. Онда је неизбежно настала борба права са непра адом, бор ба слободе и потлачености. И као фантом, та борба је пред очима престрављених унрављача несреЈше монар хије расла, развијала ее као густ облак, који прети буром. А у »сре-ћној Аустрији», која се створила, развијала и добијала на вештачки начин, није се могло разумети, дј има природних и исти нитих разви^ћа. Виша сила која господарију гословенским аахтевима за Аустрију је нрестављаласамо низатен-

тата, велеиздаја, подземних агитација. Нигде ниЈе било глупљег ни више слепог бркања узрока са последи цама, него што је у оваквом схватању ства ри, какав је Аустрија одавно имала, а какво је још и данас — лаж но или нелажно али је јавно — код графа Чернина. Нису жељу Југословена да живе у једној држави и да сами собом управљају створиле завере и агитације, ве"ћ је та дубока и не искорењива њихова те жња доводила до легигимне борбе, која је тако мрачна у очима ауетроугарских безморалних дипломата. Није Србија имала ни амбиције ни средстава да осваја народе од Аустроугарске, већ је њој заЈедничком крви и језиком, а по слободи кбју је сама извојевала, насилно намењено да буде југословенски Пијсмонт. Тако је Бог на редио и томе људи теже. И то се никад неТе мо-ћи изменити. "ЧЕРаКН У БЕРЛННУ Цфих. — Аустро-угарсЈИ М шмстар Снољних Пос..*аа гргф Ч*рни1 приспеа је у Бгрлин, у поатљд два виша чиновника Мини старства Саол.н->х Послова. Преиа вестима вз ли;това грзф Чернин ће ематн дугих и важних р аговора са нов м канцеларом Хфтлингоу, са министром Килманом и са Хен дгнбургом и Лудендорфои. Изгледа да ће Черннн прнсусгвовати и једној врсти Крунског Савета под пред седнвштвом Кајоеровим. ј Једна С"уж5ена берлинска в ст каже, да је циљ Ч рниновог пута да са немачким владаним круговкма у зведе једну иову и јачу моралну пресију, коју треба да централге сале изврше на западном фронту. ” ИТАЈ1КЈА К БУГАРИ Д шисник »Журнал де Де ба« пише: »Учествовање бугарских трупа у офанзиви, коју су предузеле Ц*нтралне Силе про тлв Италвје, зачудало је мчо ! ге у Игал 1Ји. Ту, као и у млогим савезничким земљама, илу.ч је које су створилм Бугари још непрестано изазивају де1И1- а разочарења. Демократски кругови, искрени привржеиицн савеза са Србијом, били су исто толико тим идузијама обмануги као и неутрални елементи, а да ке говорвмо о иацноналцнма, чије је бугаро

фвлство био саио ралуи једне гн г всрпске вмперијалкстичке политике. Кажу, да су, на поотвв, зва нични кругови у Риму, били остади неиачегп. У диплоиатскиа груговима држи се да г. Сшвно наје дели.о илузнје са г. Дел^-асеои а гвсгов :м енглескии и руским колеггма односно вероватне интервенције Бугарске на стрзни Савезника. Само што то не важи и за извесне дкшоматске агеате Италнје у вностранству. На премер барон Алиоти, ита лијански посланик код бивше албакске втгде у Драчу, указавао је своје прнјатељство шефу бугврске мисије чак и пошто је Бугарска ступила у рат против Споразума. Бугарскм листови, који су ових дана стигли у Швајпар ску, најбоље нам показујука

кав је одјек нашла аустр гмгч :а офанзпва против I' алије у бугарском јавном мишљењу. Ево неколико примера: »Победа над Игалијом, пише »Народпо Право«, с.ргач Радоглавова. у исто време уништаће јевног опаснсг разбојника којп је желеодаприграбл себи земљишта на Балкаву и по;јарми народе нод скиптром Хабсбурговом. Са својим нгзајажљк.вим апетичом постала је Италија жртва сиоје лудосги«. Службена »Еко дс Билгари< пвше: « 11 ожњевене победе уразуаиће веаријатеља да што Централни савез жела мир није заго што ие може очекпватп ништа од будућмости већ заго што сматра да је зточзн свако даље пролнаање крви, под данашњам погодбама.« (Нас.авак) III. Гаишар Шилиер Много ужаснија је била судбана затворених у Мостару, у Добоју, у Араау. О Мостару ме обавијестише »ва свје дока која су тамо бита, а кашње дијелила мој удес у Марибору, а то засгупник Иво Лупис и публкциста Домлћ. У Мостгру спаваху баједиици у некој подземнЈЈ просторији на голо.м тлу, гомллаце иомчјешани са лупежим.», разбојнинима и цчганима. Гласовити чабар је био увзјек прелун, те је катапао тло, на ко’ему је требало кретати се, паче спавати и јести. (Усклсци). Али најужаснији у овом лештеру био је његов чувгр, злогласнн стражмештар Геш пар Шалиер. Тај ч>. во, обо ружан закучастим жељезнг м штапом, шго га је назнвао •Кронприкц', посјећкваше несретиике много чешће вего они жељаху, да илати ћораво својнм »Крснарннцом • по главама и раменгма. Млазовн крви шикаху јадпицтма низ образ. Сувишно је и спом*њати његове бестијалне псов :е и грдње и њеп. ву сотонску дреку и набрекивање. Само новцем се је могао за час умирити бијес овога Кербера и зачепити му губицу. Међу овим 6 иј«дш)цама био је и Ринда Радуловић, уредник »Народч« те православни поп Тили, који кашње подлегоше у Араду злостављањчма ово а звјера. Пошго је Тиха из милосрђа откидао гладчвма ттогод од своје хране, то разљутг Шалнера и он га измлатн сзојим »КронпрнЕцем« та1,в немило, д» се је онесашјеттен срушно. Под уаарцама тедла је кр1 низ његова рамена н низ прси, са којнх му > кронпринцова«

( 1 Едка огргну доизр кс.лад >-оже. Он погаиу као црви .м / 1 ченик. IV Таоци. Кашње су ови јадница билп проиакнуги на горње бојеве, гдје бијаху затворени онп,

који бијиху синоними. Обичиа разбојници н погаЈнн умор-

I ница блјаху маого боље аиђени. За таоце одабираху само најотмјеније и најнаоб а-

женије. Ријетки одиф.«шеоау улогу, мзнајевихи ез ње жпву главу. На зааовгјед нског офецзра довели би их са горњег пода у двор, те цредали двојзци до зуби наоружаивх муслимана. Официр би их по сата поучавао, набрајајући им све случајеве у којвма морају таоца убитв. Чује ли се најмањи шушањ, забодк му бајувету у срце. Чује ли се гдје у шуми пуцњава, просвирај му лубању тааетом. Кре не ли лијево, убиј га; макне ли десно, раскасапи га! Муслиманска пратња није ин мало требала такова ссо.ољивања. Таоци се бираху по нсћи. Грозгвита образина стражмештра Шолиера, праћена бајунетима, као мртвачкпм дуп .ерама, ушуљала бп се мучки, да тигарским погледила тражи и избире жртве. Не о сјећаху ужаснијом грозогои Одисејеви друзи у Полифемовој пећини прсте оне наказе, који пипааем тражнјаху товније овце, него овх јадчи ци ужарене очи гога крвни: а. М-ноги у једној самој поћи од ужаса посиједвше; јуче цас; ни мтаднћн, дан«с гроаулн старци. Ко је хтво да за не колико дана продужп овај тужан живот, морао .је г ре њама руку показати, котио је бакки г.цргман жртвоватг. Избор за таоца бмо је ско. о