Народ

БР. 127БРОЈ 10 ЛЕПТА

„Њрод“ излази свакога дана по подне.

Штаипарвја се налззи у Франковој уЈ-ици број 2и.

Власннк КРСТА Љ. МИЛЕТИТ

СОДУН СРЕД <4 24. ЈАН УАР 1918. Г ОД.

ГОДИНА II. Рукописи сс не врађоју. Огласи и белешке напла■ћују се по погодби.

Редакција је у улици Франковој б]>. 20.

Главнн уреднпк Д Р А Г. С. Г 0 Г И Т

II.

»Работнически Вестник« од 6. новембра, измећу осталог пише: »Није објашњиво, зашто се српски социјалисти, који су дали тако широк полет својој националисгичкој фан тазији,заустављају пред Хрватском, зашто не траже и њено присаједињење Србији. У сваком случају они траже велику Србију, која са својих 10 милиона Срба треба да поетане највећа и најјача држава на Балкану. Другим речима, српски социјалиститраже велико српско Душаново царство, које је идеал српске шовинистичке буржоазије и српске династије. Они искључују балканску федерацију великом Србијом, а што на крају ипак говоре о федерацији, то није само недоследност, већ прикривање национализма и ниска демагогија.« »Камбана» од 5 новембра у чланку »Социјалистичка л у к а вства« пише: »Холандско скандинавски комитет одриче нам у своме манифесту право на Добруџу и западну Македонију, а српски социјалисти траже да им се да цела Босна, Херцеговина и вардарска долина. И све то у име великих со цијалистичких идеала. Очевидно је, има нешто трулоу савременом сОцијализму, кад су м >гу-ће овако зликовлчке декларације«. »Препорец« од 5 новембра: »Пошто су се чврсто прихватили за пројект холандско скандинавских социјалиста, који иредлажу да се Србији да излаз и на Јегејско Море, лукави српски социјалисти пледи рају за )медињење срп ског народа, који би бројао више од 10 милиона, при чему су и сами осетили да је то врло много речено и да они и сувише откривају карте.« »Дневник« од 5 новембра: »У овом погледу особито је интересантан рад српских социјалиста. У њиховом меморандуму спроведене су идеје, које ће сигурно зачудити и Пашн-ћа. Излази, да је со цијалистичка мантија у ово време врло згодна за маскирање тежња.

Сад народима остаје само да узвикну: Осана, и да створе једну вели ку Србију, о каквој чак ни Пашић није сањао«. »Зарја« од 7. новембра: „Меморандум срп ских социјалиста преставља једну смешу од заслепљеногсрпског пмперијализма и фразеллогије која нема такмаца чак ни код руских бољшевика. Специјално у питању о Македонији српски социјалиети нису никад били искрени, и увек су радили само као најнижи шо виаисти. Социјалисгичка фраза служила им је само као маска, а свесно су радили да се Македонија присаједини Србији. Још у 1913. рекли су у Београду Саказову да је Македонија за српску државу неопходна.“ »Еко де Билгари« од б. новембра: „Српски меморандум је врло интереслнтан докуменат о српском менталитету. Ту се виде српске ам биције у пуном свом сјају.... Не говореТи о Бугарској, чије је природно пристаниште Солун и која на њега има право економски и историјски, било би више дозвољено свакој великоЈ сили да тражи Солун него Србији.“ Исти лист од 13. носгмбра: „М а н и ф е с т Штокхолмског комитета у питању Македониније је нелогичан, неправедан и штетан; али нарочитоје неправедан, јер не води никако рачуна о правима Бугара. Пред његовим очимаје пречи интерес економски него ли национални, прече је стварање подеснијег пута српским свињама него тежњи бугарског народа.“ »Воени Известиа« од 13. новембра: „Бугарски социјалисти осетили су сс дубоко погофени штокхолмским манифестом. Он је компромитовао веру у рад интернационале.“ Душан Поповић на сву ову пакост бугарску одговорио је овако: „Јавност зна да у Бугарској постоје две социјалистичке ст])анке. Страпка широких, чији је вофа Јанко Саказов, и странка тесних чији су представници Кирков и Благојев. Прва је опортунистичка у толикој мери да често гу-

ои социјалистички каракгер; друга је радикалнија али са нетолерантним воЈзама, који одричу социјалистичке квалитете свакоме ко не прихвата шаблоне старог друга Благојева. Ми у опште нисмо хтели да се осврћемо на патетичке изјаве Јанка Саказова о македонском питању, јер све што он говори и чини то је само копи ја владине политике. Држање тесних не може нас међутим оставити равнодушним. Нама сс пребацује да смо ишли под руку са српском владом. Ваљда зато, што смо констатовали да Срба и Хрвата (а то су само два имена за један исти народ) има преко 10 ми-н лиона и рекли да срп ски нарпд има права на полигичко уједињење као и други народи. Неразумљиво је, зашто би требало да буде сра мота за социјалисту да се бори за уједињење свогнарода. Можда зато што и буржоаске стран ке иду за истим циљем. То би значило да не би ни на сунчаној топлоти требали да се грејемо заједно са буржоа зијом. У овој тако природној и основној тежњи нема никакве разлике између буржоазије и пролетеријата. Опасност за хегемонију на Балкану посто ш само од стране Бу гарске. Ако се Србији узме цела Македонија, као што захтевају у Бугарској и властодржци и социјалисти, онда она остаје у ствари у уским, економски неиздржљивим границама. Уједињсње са Црном Гором не би нипошто променило п о л о ж а ј. Формално је Црна Гора краљевина, а фактички само једна мала сиромашна област, као веЈти српски округ. Уз то она нема такве морске луке, која би задовољила потребу. Али ако Бугарска узме целу Македонију она постајегосподар на Балкану, не због своје бројне преваге него због преваге коју Македонија даје, тим пре што Србији одсеца сваки додир са Грчком. Човек би ипак могао схватити аспирзције бугарске, кад би Македонија у односу према Бугарској била оно што је Босна за Србију. Стварни односи су ме■ђутим са свим друкчији. Само Радославов и Са-

казов могу на основу националног принципа да захтевдју целу Македонију за Бугаре.

ЧЕШКИ ПРОТЕСТ Цир х. — Сада тек сттжу детаљи о конференцијл чеш ких постаника у Прагу. Доне^а ;е енергичаа резолуцвја протвв које јеМ.шастар ПредС!*дник аустријски протстокао у Парла.менту. У резолуција ее најпре оп ширно говори о .патаљу права народа на слободно самоопредељеље, затим се протествује проткв взјава графа Чернина у Брест-Литовску, да се патаље потлаченнх нарсда »реши уставним путем и споразумЈ.о са државом, којој су до сгда припадали та народи.« Резолуцвја даље наст. вља, да Че;и желе такав мир, која ће осгтурата потпјн развигах великнх и малих народа, и којл ће ослободати с«е подјармљене народе. Чешки нгр д захтева слободу нл основу свог историског права. Он жела дј у својам правима буде изједначеи са осталпм слободним народима и да у својим ЈранЕцамл впда ц словачку браћу. Чешка држ-ва мора бити деиократска, заснована на пра веднкм социјалним принципима и једчакоиравности свих грађана и да, као таква, рздт ш развитку ч^вечанства. Даље резолуција обећава сва национална права маљднама у својим границзма и заклиље се, да ће наставити борбу све дотле, док се не оснује чешко-сговачка рржава. У тој борби употребљаваће сва срестга и неће жалити н.ч највеће жртве. Резолуција се завршаваре чима : Мир, који нам ке би донво правду слободу, не би био мир за наш народ. Он би био, само увод у непрекидну борбу за нашу незавесаост. У тој борби наш би кирод употре био сву своју моралну и материјалну снагу. ТдржањуТ тТТГ 'Бенова. — Министар финансија Нити посетио је радничку комору и држао је радницима овај интересантан говор: »Беспредметно је сада дискутовати о томе да ли је рат добро или зло. Дискусша мршава, а и подобна да посеје неслогу. Али рат данас није ни хипотеза, ни програм, веГ факт. Једина ствар, о којој треба раеправљати, јесте: како да изађемо из овог рата; како да изађемо ерећно и како да дамо себи самимз, а пре свега својој деци Италију, која нсће бити тако брзо увучена у нове ратове, која неђе бити

несигурна у својој екзистенцији, нити ометана у свом напретку. Никада неће од Италије, демократске земље, старе колевке народне слободе, духа, земље науке, то јест слободне миели, никада од Игалије неће потећи никаква мисао о надмоћности. Дивљаштво може такође бити програм, програм неплеменит, као што одрицање може да буде програм, и у неким часовима такође племенит програм. Али Италија не може да бира, не може да оклева. Остати на месту одолевати, држати се обвеза, то је пре свега погребно; а после тога то је и услов за опста нак. Шта би било од нас кад би смо оклевали п р е д непријатељем ? Шта би било с)тра кад бисмо изгубили веру савезника и поштовање света ? Зар би било могуће економско обновљење после рата? Ми нећемо ни један час продужити рат, кад то буде могуће ; али ми

такође знамо, даје мир тежак као и победа и да га треба задобити.« БУГАРИ У НТШЈИ Рам. — Аустријски савезници у циљу да покажу своје учешће у окупација венетске области, увели су своју адаитшстрацију у више талвјшских вароши: Турци у Фел тре а Бугари у Конељано. Многе праватне туће су о п љачкане у Граду, Червињо и у Градишки, а многе су запаљеае. Аустријанци су основали нарочити суд против Италијша која су били чиновнаци у окупираним областима. НЗЈАВА Г. КЛЕМАНСОА Париз. — У интервјуу у амстердамском »Телеграфу« Клемансо 1 е изјавио да ће рат трајати бар дотле, док Немачка не дође себи. »Ако милитаризам буде и даље владао, ми смо готови да примимо ударац и да на њега моћно одговоримо да ће овај ратбити последњи. Стање духова у Француској је одлично, фран цуска војска материјално никад није била спремнија, американске трупе долазе уредно.«

Парвусов рјашам

Др, А. Хслфанд, немачки народни носланик у Рајхстагу, члан социјалдстичке већине, постао је познат већ у ц»лом свету, па и код нас, пишући псд псевдонамом Пар вус... Он је нарочито радио, аГлтовао и тсхо у току ове тра године рата. Изхеђу осталог, он се у својој чувеној книзи »Социјални биланс рата* био упео да докаже руским револуционарима, да је Немачка имала за главви циљ у овом светском рату да обори цариствчку тиранију. Чим буду уговором о миру русте слободе осигуране, гер манска империја отуриће далеко од себе мач, шлем и о клоп, и претворнће се у доброћудчу и благу демократиЈу. Он је тај који је служио као посредник између Шајде мгна и Ј1ењ?на, а много се мајао и око конференције у Штокхолму. Али до скоро се није знао најгл; в :ији Парвусов посао: Дчнске новште садт јављају, дт он већ две тоднне тргује са угљем. И то, има такав дућан, кат ав се никгда није видео. Његове м;штериЈ’е су данске с;цајаласте, м’ђу првтма м шгстар Штаунннг. А тиме створена бенефициј’а је у томе шго цемачку ствар брапи иајјача партија у земљи, и то у влад*, у парламепту, у штампи ет д. Ова је факта открио дибе

рални лист »Кобенхавн.« Ово је суштина: Коматет радаичкнх сивдиката и Савез данских социјал-демократа, уједиљени под именом ,,Генерална Организација давсквх радника“, издејствовали су још од 1915 код немачких власти, посредништвом Парвусовим, монопол за увоз угља. Да ба се извело ово предузеће основано Ј’е »Удружење за снабдеваље данских рздника угљем«, кој’вм су управљала, под немачком контролом, шефова социјалистичких партаја, између осталих Т. Штауаинг, мпнистар и Карл Мадсен, председник »Генералге Организације«. За годигу дана цифра свршених послоеа попела се на 60 милиона круна, а добит за партијске управљаче бвла ]’е 8—15 милнона, ј’*р су они продавали по мното скупљу цену него што су куповали. >СоциЈ’ал Демократен«, орган Штаунивга и БЈ’оргберга, пишући о овјм предузећу краЈ’ем децембра, каже да Ј’е оно у ф;нансиЈ’ском погледу посткгло одличие резултате, ати главна је добит у националком смнслу. »Згдуживши Немачку свој’им држањем, социјаписги су имали ту срећу д 1 од ље вздејствују слање угља у оно вр?м*, кад га Ј’е Енглеска сбустгвила. Називају нзс германсфилима, али без разлога, јер смо ми само својом истпнском неутралнотгћу