Народ

БР. 247.

СОЛУН, СРЕДА 4 АПРИЛ 1918 ГОД.

ГОДИНА II.

БРОЈ 10 ЛЕПТА

»Народ« излази свакога дана по подне.

Штампарија се налази у улици Коломбо број 6.

Власник КРСТА Љ. МИЛЕТИЉ

БРОЈ 10 ЛЕПТА

Рукописи се не враћају.

Огласи и белешке наплаКују се по погодби.

Редакција је у улици Коломбо број 6.

ма влада глад. У једном с Г Јеа У> У којем народ умире од глади, један сељак, пре-

Немци још увек покушавају да прошире свој локални успех, који су направили у виду дугачкога клина на интервалу измефу енглеских и поргугалских трупа, али нема7изгледа да Т>е у томе успети. И ако су тамо, за сада, еасредили готово сву пажњу и сву акцију, ипак нису направили никакве промене у своју корист. Напротнв, саломили су голику снагу у непрекидним нападима, и опет су сви ти напади пропали. А, извесно, пропашће и сасвим, јер су француска појачања веТ стигла. Па чак и као моментални, тај непријатењев неуспех ипак представл>а крупан дога-ђај.Сам добитак у времену, створен на тај начин, даје могућности Савезници ма да у случају евентуалне потребе исправл>ају своју линију полако и од планова непријатељевих независно. А то је већ довољно, ма да би се ту изгубило и терена и ма да би облик нове линије био врло необичан. Наук овога рата је у томе, да терен не представља ништа велико у рату и да борбене линије могу да имају такав обликкакав им раније није с м е о дати ни најсмелији стратех. У осталом, то је 1914 најбоље показала. После тога, треба имати у виду, да непријатељ уноси у данашњу бигку, према свомсопственом признању, сву

[снагу, сав напор, сву 'енергију. Он иште крупне успехе и баца све на коцку. »Фосише Цај тунг« пише: »За нас овога пута није више важно, до’ ли ћемо освојити села и вароши Једини наш циљ коме имамо да тежимо мора да буде тај да уништимо живу снагу против нику и да саломимо сва средства која би му омогућила да настави рат.« Чим тих крупних успеха нема, непријатељева локална и привремена победа претвори■ће се у пораз. Према целокупном досадашњем искуству, тако ће се неминовно и окончати ова огромна битка. Кроз цео овај рат вој ници-грађани били су већи него војници од заната, слободне армије боље него најдисциплинованије фаланге. Већи сами Немци осећају да није оно била празна фраза, када је летос амерички министар војни Бекер рекао: »Наша је дужност да осигурамо судбину демократије у целсм свету, а исто тако и да покажемо целом свету да је његова будућност у сигурности демократије.« Са свршетком рата пашће једномзасвагда и стара заблуда да војска демократије не може да да сигурну одбрану земље. “ \\

НЕМАЈЛЕБА Берн. — Бечки »Арбајтер Цајтунг« публикује податке о недавном путовању цара Карла по областима Аустро-Угарске, у који-

ставник среза, одговорио је цару Карлу на пи гање: »Сире, што се тиче среза који заступам, могу само да поиовим све гужбе које ви слушате, само још у црњим бојама. Наше несрећно становништво страшно пати од глади; животне намирнице које су нам власти доделиле апсолутно су недовољне ,и они, који не могу платити додатак. осуђени су на постепеио умирање. Међутим још треба очекивати и смањење ове мршаве порцнје. Узимам слободу да вам изразим жеље милиона, да ваше величанство помогне иа који начинф ллакша патње нашег среза.» »То што ви кажете — узвикнуо је цар — страшно је и ја ћу све могуће учиниги да го поправим.» КРИЗА У НЕМАНКОЈ Берн. — Јављају да су Хертлинг и Килман дали оставке. Њих ће заменити Билов и ХелФерих. ВАНДАЛИЗАМ Париз.— Упркос формалних деманти од стране француске в л а д е, Немци у својим званичним коминикеима поново оптужују француске војне власги да се служе торњем ремске катедрале каоосматрачницом. Француска владајош једном протествује против ове оптужбе. Рсмска катедрала није никад била искоришћена у војничке сврхс ма које врсте. Да би се Немцима одузео сваки претекст да наставе уништавањем овог историјског споменика, ни-

Ј 14 ЈЈ Ј имунитет бродова, који и м а ј у да снабдевају Швајцарску. Швајцарска с тога и води преговоре у Берлину да добије за то потребне гарантије.

РУМУНИЈА И МИР Париз. — Јављају из Цириха: Берлински листови доносе да је потпис о закључењу мира са Румунијом одложен за неколико дана, због продужења бавл>ења Маргиломана у Јашу и због одласка Килмановог у Берлин, и Черпиновог у Беч.

ИТАЛИЈАНСНН ФРОНТ

Рим. (полузванично) —На италијанском фронту, продужава се

долазак аустриских дивизија, са рускогфронта. Армија маршала Боројевића која има 50 дивизија осетно је појачана, али је угврђено да све те дивизије нису још у зони борбеној. Свакога дана италијански авијатичари откривају пове концентрације. Армија Боројевићева подељена је у две главне групе, једну на Алпима која иде од Стелвио до Грапа под командом Канрадовом и друга на Пиаве којом командује Кирбах. На италијанском фронту при.чећени су младићи из класе 1920 год. Немци имају на нашем фронту само блиндиране аутомобиле и аероплане за бомбардовање вароши.

ЗАПА ДНИ ФРОНТ

је се з' околини цркве на више стотина метара постављала никаква војна организација. При оваквим околностима, француска влада још једном објављује цивилизованом с вет} 7 лажи, које Немци и даље шире, да би оправдаки своја вандалска дела. ' ИЗ РУСИЈЕ Париз. — Према званичним информацијама из Петрограда, у Русији је ситуација неизвесна. Све што се зна, гр је. да је становништво узбућено против Немаца. Петроград. — Бољшевичка влада одбила је да да кавкаској влади муницију и ратни материјал, који је ова тражила. Берн.— Живот у Петрограду почео је својим нормалним током. Бољшевици се буде из апатије. Берн. — Услед енергичног држања руске флоте, Немци с} 7 прин} г ђени да се повуку из Одесе. Лондон. — У Кронштат је стигло 30 сумарена, 40 торпиљера и 60 крстарица рус.ких из Хелсингфорса. СНАБДЕВАЊЕ Вашингтон. — Закључен је уговор између Сједињених Држава и Швајцарске. Сјсдињене Државе стављају на расположење Швајцарској трговачке бродове са укупном тонажом од 50.000 тона, да би ова могла преносити из Америке до Сета намирнице за своје становништво. Али америчка влада за ово уступање тражи као услов, да Немачка нареди својим

Париз. — Клемансоје изјавио грчком посланику Ромакосу да је фронт без опасности а у згодном моменту извршиће се противнапад. Париз. — Борба у Пикардији 30 марта, обележена је снажном локалном акцијом, која се продужила д у б о к о у ноћ. Немци су бацили огромну снагу између Ангара и Уржа то јест на фронт који није дужи од једног и по километра. Циљ напада је био, да се прође долином Лиса и да се дочепају пута Леореј-Амиен, који води у долину Авра. У пркос свог страховитог напада, Немци нису могли, да напредују. Измефу Армантијера и канала Ла Басе непријатељево наступање које оцртава оштар

угао енергично је задржаноод Бнглеза, који држе Естер и Живенши, позиције најзначајније кој е не дозвоља вај V Немцима озбиљно наступање. Изгледа да је с те стране опасност потпуно прошла. Немци ће несумњиво биги принуфенидапренесу свој главни напад на фронт у Пикардији где им генералисим Фок епрема одличан дочек. Париз. — Писма нафена код једног немачког заробљеника описују немачке губитке и кажу, да го није борба већ' масакрирање. Париз. — Пти Паризијен пише: Савезници су спремни да дочекају нов напад противу Амиена, јер су имали довољно времена да доведу резерве. Лондон. —- Војни дописник енглеског Радиа пише,

мдксим горни:

Ф Е Љ Т О Н

У СТЕПИ

Дуго је још одзвањао у мојим ушима дубоки бас војников и дрхтећи глас болесног дрводељца. Тамна, скоро црна иоћ, све је више притискивала земљу, а груди су удисале свежи, окрепљују-ћи ваздух... Вагра је мирно светлила и ширила угодну топлину, очи се саме заклапаху. — Устани. Брзо. Хајдмо. Уплашено отворих очи и окочих са земље, пошто ме Ј е војник снажно повукао за руку. — Сместа! Брзо. Напред. Његово је лице било намргоћено и узнемирено. Погледах око ссбе. Сунце се рађало и са својим сјајним, црвеним зрацима обаејавало непомично, бледо

м- 6 лице дрводељца. Уста су му била отворена, а искочилс очи из очне дупље имале су стаклени поглед, у коме се огледао ужас. Одело, на грудима, било је распарано, и он је лежао у неком неприродном, клечећем положају. »Ђака« није било. — Што хледаш сад'.' Хајде, рече ми војник и повуче ме за руку. — Он је мртав, запитах, дрхтећи од јутархне свежине. — Наравно. Ако те неко удави, и ти ћеш бити мртав, објасни ми војник. I — Вар га је — » ћак«'? — А да ко ? Ваљда ти ? Или ја? Да. Зато имамо учехвака.

Он је с овим паметно довео своје другове у најлепшу неприлику. Да сам јуче знао, био бих убио »ђака«. Са једним ударом био бих 1 'а умлатио: овако, шаком по слепо.м оку — и један нитков био би мање на свету! — Схваташ ли ти у какав нас је положај довео ? Сада морамо путовати тако, да нас нико устепи не снази. .Јеси ли разумео? Јер данас ће наћи дрводељца удављеног и похараног, и нас ћс зграбити: одакле идемо, х де смо преноћили, и ми ћемо настрадати, и ако нисмо ништа криви. О, па ја имам и његов револвер! Лепа је ово ствар!« — Баци 1 'а, предложих војнику. - Да га бацим, рече он размишљајући. Скупоцена је ово ствар. А ваљда нас

неће ни ухватити. Не, нећу да 1 'а бацим. Ко може знати, да је дрводељац носио оружје? Вредсће око три рубља, а има и један метак. 0 кад бих овај мстак могао наменити нашем драгом другу. Ко зна колико је новаца украо. Псето. Да је проклет. — Јадне кћери дрводљине, упадох ја. — Које кћери? А, онога тамо? Оне расту. За нас се неће удати, о томе не треба да лупамо главу. Хајдемо, брате, брже! Куда -ћемо? — Не знам. Свеједно. , — И ја незнам, и знам да је свеједно. Хајдемо десно, тамо је море. Одосмо десно. Ја се окретох. Далеко иза нас лежала је у степи једна црна гомила, обасјана сунцем. Окрећеш се, да видиш

је ли онај устао? Буди без бриге, тај нсће за нама грчати. Научењак је савршено извршио свој задатак. и то ти је неки друг! Лепо нам је подвалио. О, брате. .Буди су постали зли, сваке године све гори, рече војник жалосно. Нема и пуста степа, преплављена јутарњом сунчевом светлошћу, ширила се око нае и на хоризонту спајала са небом, које је тако благо и богато расипало своју свеглост, да је свако црно и неправедно дело изгледало немогућс у великој величанствености ове слободне равнице, покривене плавим небеским сводом. — Брате гладан сам, примети мој друг, правећи цигарету. — Шта ћемо данас јести, где и како? То је било питаље.

Овде је приповедач који је лежао до мене у болници — завршио своје причање и дода ми: »То је све! Војник и ја остали смо добри пријатељи и путовали заједно до Карса. Он је био добродушан и веома бистар човек, типичан скитница. Ја сам га пошговао. До Мале Азије ишли смо заједио, ту смо се растали. — Сећате ли се кад год дрводељца, упитах га ја. — Као што видите. Или као што сте.чули ! — И ништа више? Он се смејао. — Шта имам ја ту да осећам ? Ја нисам крив за оно што му се догодило, као што нисте криви ви за оно, што се мени догодило. И, у опште, нико није ни зашта крив, јер по ономе како ми живимо, сви смо ми скупа животиње.