Народ

БР. 202.

СОЛУН, ЧЕТВРТАК 19 АПРИЛ 1918 ГОД.

ГОДИНА II.

БРОЈ 10 ЛЕПТА

»Народ« излази свакога дана по подне.

Штампарија се налази у улици Коломбо број 0.

Власник КРСТА Љ. МИЛЕТИЋ

БРОЈ 10 ЛЕПТА

Рукописи се нс враћају.

Огласи и белешке наплаКују се по погодби.

Редакција је у улици Коломбо број 6.

ХОЛАНДИЈА

ПИТАЊЕ ЊЕНЕ Вести последњих дана демантују ултиматум Холандији од стране Немачке. Међутим друге, скорије, јављају о великом узбуђсњу духова, које се подиже поводсм последњих утицаја Немачке на Холандију, као државу која је изјавила, у својс време, да ће до краја бити неутрална. У низу тих вести карактеристичне су оне, које јављају о извесним немачким војним демонстрацијама на холандској граници, и преду зимању озбиљних војних мера од стране Холандије »за свакуевентуалност.« Нарочито су интересантне вести о савезу за одбрану изме-ђу Швајцарске и Холандије. Загранична холандска штампа, као неподлежна одговорнимфакторима, и тиме слободнија и искренија, већ пребраја холандске пукове и предвифа излаз Холандије из неутралности. С друге стране јавља се, да је у изгледу побољшање односа изме■ђуХоландије и Немачке и предви-ђа се чак и заједнички рад у спорним питањима, која додирују њихове интересе. У том је циљу, вели се, примљен од крањице Вилхелмине и холандски посланик из Берлина. Све ове вести показују актз г елност пигања о положају Холандије, која је од почетка сумаренског рата готово одсечена од света, и од својих богатих колони-

НЕУТРАУ1Н0СТИ ја. Холандија би била, можда, и мање уздржљива. што се тиче њеног саобрађаја са осгалим светом, да она није у самом почетку сумаренског р а т а дала свој трибут. Она је до сада изгубила око тридесеттрговачких својих бродова; још у самом почетку, код Сицилијс, она је изгубила седам бродова, покрај свега пово.вног обеђања из Берлина. То је одлучило Холандију да своје бродове затвори у своје луке, а онима у енглеским и америчким лукама би нарефено да чекају Док се »море не очисти.« Ово је значило за Немачку добит, односно смањење светске тонаже. П о з н а т о уступање целоку пне хола ндске тонаже Савезницима било је изведено, по том, на једино могући начин, пошто је Немачкабила успела својим утицајем да онемогући санкционисање тога а к т а у холандском парламенту. Сад се појављује Немачка пред холандску владу и тражи, у самој ствари, компензације за учињене услуге Савезницима. Само је највећа невоља, да све оно што тражиНемачка толико задире у интересе и самосталност Холандије, да је она, према стању духова, готова да то браани и крајњим средствима. Докле ће ићи безобзирност Немачке, према овој малој земљи од 6,000.000 становника, можемо, из иекуства, предвидети. Извесно је

да Савезници неће допустити, да Немачка утврди свој утицај о ХоландиЈи, или да евентуално завлада развијсном и угодном холандском обало.м сада, кад је Енглеска почела да насилно затвара луке у Фландрији. На прогив, вероваги је, да ће они свом снагом помоћи Холандију да евоју независност сачува, и да гесло са с в о г а грба: „ја ћу одбранити“, потпуно и испуни. ГЛАД Цирих. — Из Беча: Барон Буријан имао је дуг разговор са председником општине бечке. Овај је на једном састанку бирача у ЈозеФштату изјавио: »Наша је исхрана постала још слабијом и потребно је, да народ покаже највеће пожртвовање. Угарска^нас не помаже, како би требала. Наде, које смо полагали у увоз из Украјине, досада се нису испуниле. Надамо се да Немачка неће заборавити своју савезничку дужност, да помогне наше патничко становништво.« МОРАЛЈПАДА Берн. — »Ф о с и ш е Цајтунг« изражава своје негодовање, што се немачко становништво оставља у грозничавом очекивању. У Рајхстагу — каже лист — водила се нарочита дискусија о нашим губитцима, кош су невероватни, јавља се да је непријатељ врло јак и да ми немамо коња за настављање офанзиве и да је областИпра неосвојива. Посланици кажу отворено да ми морамо напустиги офанзиву. Рајхстаг није дозво-

лио — додаје »Фосише Цајтунг« — да се ови деморалишући гласови шире, али треба тражити узрокз опадања морала. На послетку лист саветује посланицима, да донесу одлуке, које им налажењихова одговорност пред нароАом. А ЗАПАДНИ ФРОНТ Ч-г' —*^ЛШГриз. — Немци су шмали веома великих губитака у последњим борбама. Они су јако уморни и сада се групишу према новој ситуацији, коју су савезници створили. Немачка се јавност потпуно разочарала и немачка штампа употребљава све, да то разочарење ублажи, уверавајући да је досадања борба само почетна фаза оитке. Али, само неколико цифара довољно је да обори ту тврдњу' До сада су Немци употребили у борби 124 дивизије, од којих су неке увођене у борбу два и три пута. Сада имају у битци ангажованих 89 дивизија, 29 су повукли услед огромних губитака, а 6 преместили на друге мирне секторе, тако да им остаје на расположењу свега 48 дивизија од којих једва 20 свежих. Стање савезника у овом погледу несравњено је боље. То нам допушта да закључимо, како Те се доцније развијати ова велика битка, и до каквог -ће нас резултата доветти. Париз (званично).— Врло жестока артиљеријска акција у пределу Виљер

Бретоне и на обалама Авре. У Лорену француске су патроле задобиле заробљеника. ЗА ПОТИШТЕНЕ Париз. — На месечнбфзсвојој седници изафшни одбор радикалне странке, најјаче и најбројније о д с в и х ! странака у парламенту, 1 придружио се на најиз-| разитији начин конгресу народа у Риму. Референт Ригол го- 1 ворећи о политици Француске према Аустрији изјаснио се у корист народа »жртава нечистих савести, које владају у Берлину и Бечу« и одобрио је одРАД НАРОДНЕ

луке конгреса у Риму. После тога је изгласана резолуциЈа, коју су предложили Рене Рандил, Рене Бенар, Далимие и Ригол, и која гласи : »Извршни одбор републиканске радикалне и радикалне социјалистичке странке, веран својој идеји јединства поздравља са усхићењем хероизам војника Републике и савезничких, гаји своју потпуну веру у победу права, ис гиче са задовољством резултате конгреса у Риму и из свег срца придружује се жељама за слободом и независношћу од централних сила потиштених народа.« СКУПШТИНЕ

Наставак седнице од 14. априла. (Званично). — По изласку опозиције узима реч Министар Унутрашњих Дела, који се чуди говору г. Драшковића, и одбијајући од себе подметнуте му непарламентарне генденциЈе изјавл>ује, да је малопређашњим говором само то тражио: да народни посланици поштују закон. Истиче да цела његова прошлост и сав рад сведоче, да је он убеђен присталица парламентаризма и искрен пријатељ Народне Скупштине и њених права. За доказ тога као и велике улоге и важности које он придаје Скупштини износи само ове факте: Његова је била иницијатива да се распуштена Скупштина сазове 1914 у Нишу. Када је у јесен 1915 у коалиционој влади већано: ко да се евакуише, он је противно друкчијем мишљењу заступао гледиште: да се сви посланици евакуишу и на томе је инсистирао догод то ми-

шљење није извођено. У друштву са г. министром војним, усудио се, да бранећи Устав и Народну Скупшгину, поведе и оконча истрагу против »Црне Руке«, чији су шефови поред атака на Главну Државну Благајницу у Медови, хтели убити Престолонаследника и Председника Српске парламентарне Владе, суспендовати Устав и све његове гарантије, укинути Народну Скупштину, те тако српски народ и наше војнике, који већтолико година стоЈ'е на бранику Отаџбине и својим јунаштвом задивљују цео свет, бацити у .најцрњу реакцију. И сада је он, министар, непријатељ Устава и Скупштине, а пријатељ им је опозиција чији су неки чланови, наравно, намигивали и имали везе са том истом »Црном Руком«, и која сада налази да је патриотски, противно Закону о пословном реду напуштати Скупштину и спречавати одобрење кредига потребних држави.

Ф Е Љ Т О Н

ЗАВЕРА ЗРИНСКО-ФРАНКОПАНСКА

Петар је ипак имао нешто, што је готово потпуно накнађивало недосгајање политичких способности, а то је била жена његова, умна Катарина Франкопан, жена која се образованошћу и духа и срца и силним државничким талентом може мерити са владаркама, које су у разна времена седеле на престолима евронских држава. Њен је бистри ум одмах схватио, да ће устанак неминовно пропасти, ако се не настави одмах са акцијом онде, где је стала смрћу Николином. Уз њену помоћ, Петар је наставио посао бра-

»Навик он Жшш ки згине поштено«. Фр; Кр. Франкопан. та свога, и отад па до трагичнога њиховога свршетка видимо ову сјајну жену усредједне грозничаве дипломатске делатности: по њеним унуствима одржавали су се састанци и договори господе, она је водила врло често и лично, прсговоре са посланицима францускога краља Луја XIV на бсчком двору и у Венецији, она је удајом своје кћери Јелене привезала уз сноју породицу и придобила за покрет најугледнијега међу великашима мађарским, кнеза Ракоција. Док су тако незадовољ-

ници насгојали, да макар и ослабљени, ипак спроведу свој програм и прибирали се понова око Петра Зринскога, бечки је двор такође грозничаво радио. Леополд је настојао да разним средствима унесе што више забуне и неслоге међу заверенике, и да у исто време разним доказима царске милости придобије за себе многе од њих. Пошто је био чврето решио да дефинитивно покори силне великаше и убије сваки сепаратистички дух у Угарској и Хрватској, који је вечно претио отргнућем тих земаља, тек стечених, испод господства њего-ве куће, то се припремао да оружјем угуши покрет и упишти моћ племства. Зато је под различним изговорима помицао своју војску у срце покрета, очекујући повољан моменаг за

одлучну акцију, који се је наскоро и указао. После смрти бана Николе (1667) место хрватскога бана било је дуго празно, а за то време Леополд је настојао да ојача моћ својих карловачких генерала, у тада организованој Крајини. По вашварском миру царска војска није смела прелазити границу турску,али го није сметало Турке да честим и слабијим и јачим провалама преко границе на земљишге хрватско створе што више пустоши и смрти у и онако опустошене и прорећене крајеве. Народ у тим крајевима био јс између две ватре: с једне стране Турци, који непрестано проваљују преко граиица, палећи све куда проћу и одводећи још преостало становништво у ропсгво; с другс стране, у ку-

ћи, још гори Турци, немачка солдатеска карловачког генералата, која је починила нечувена злодела. Народ је љуто сградао у невољи и обраћао се за помоћ онамо, где се је надао да ће је сигурно наћи: Петру Зринском, који је тада на непрестано наваљивање хрватске господе постављен за бана, да би се једном дош.70 до реда у земљи и стало на пут немачким генералима, који су са царском војском робили земљу коју је њихов господар по толиким свечаним обећањима био дужан бранити. Петар је тужна срца посматрао што се догаћа, али помоћи није могао: да нападне Турке није смео, а да не погази мир склопљен у Вашвару, а да устане против царске војске, могао би изаввати решавајуће борбе пре времена, не-

спреман. Зато је почео грозничаво да ради: видимога где нздаје наређења и упуства за набављање и довожење оружја у градове, за прикупљање и организовање војске по имањима својим, Франкопанским и својих пријател,а. Народ је посао око војничких припрема препустио Франу Крсти Франкопану, а сам се посветио политичким пословима завереника. У то времс видимо га како непрестано обилази по имањима маџарске господе настојећи узалуд, да изглади несугласице и уведе јединство мећу несложну господу. Усред тих невоља задеси га и оно шта је било најгоре: Луј XIV. кад је јасно у в и д е о, да је полит и ч к и покрет у Угарској и Хрватској много опсежнији, него је го одговарало његовим интересима и погледима, а свакако и због тога, шго је у то доба настало примирје, затишје измећу њега и Леополда, он је својим посланицима