Наша дипломатска струка и моје службовање у њој

•

Г. М. С. ПИРОЋАНЦУ 25

који је позван да државу представља; ово мало пара што држава секретарима даје, није доста ни за мене а камо ли и за, фамилију моју; — жао ми је, али се не могу примити“. Но када је после овога разговора, изјављена жеља и...... ја сам се жељи тој поклонио и у Цариград за секретара отишао. Ништа брже од времена не пролази; прођоше боме не само обећана „три месеца“, но и година дана, и све се сведе на то: ја потроших 500. дук. ц. из своје кесе, и напослетку бих принуђен да дођем на осуство, те да се на „лицу места“ уверим, да ли је могуће да су дата ми обећања тако брзо заборављена. Кад сам прошле јесени у Београд дошао, на моју отворену изјаву, да ми је, због претеране екупоће, по све немогуће остати даље у Цариграду, одговорено ми је: „Ми смо се према вама огрешили и на трошак вас навукли; куда сте све трпели, претрпите се још мало, вама ће се све то накнадити: даће вам се класа од 100 талира, а чим се нова места отворе ви ћете добити што вам је обећано“... Ма да сам ја наводио, да ми класа од 100 талира није довољна ни да се са фамилијом у Стамбол вратим, опет се је све на то евело, да сам ја морао натраг ићи, да на златном рогу „политику бистрим“, но на жалост више о свом но о државном лебу, јер и друга година није мање мило: стива била, и њој еам морао приложити на олтар 500 дук. ц. Из овога што до сад наведох, ја се надам да ће судија на кога ја апелујем увидети, да ја нисам тражио а још мање молио да ступим у дипломатску струку; но напротив да сам тражен и мољен, да не речем принуђен да ступим у дипломацију. А како сам за ове две године мога бавлења у дипломацији дужност обављао, ја остављам званичноме акту нек он говори:

Посланство српско у Цариграду 20. Септембра 1880 год.

Господине министре,

Секретар овога поланетва г. Мих. Кр. Ђорђевић саопштио ми је, да из Фамилијарни разлога жели молити вас за друго место. Тим поводом, а са гледишта непосредно претпостављеног