Наша књижевност

106 Наша књижевност

Комар. — На ломачу — (баци неколико књига на под), где ће једном стењући горети његова душа!

Управитељ. — Бог је милостив. — Тавчар..

Комар. — Нисам читао те ствари, али очигледно је да ђаво не пише молитвенике, (Баци књиге на под).

Управитељ. — Нисте читали А ко је донео те књиге2

Комар. — Ко

Управитељ (са љубазним осмехом). — Ко је био тај који је

викнуо „живео Тавчар“! и тако се страшно спотакао, да су му се књиге испод мишке откотрљале низ степенице.

Комар. — Ко је биог А ко је био онај што је предлагао да се сабрани литерарни бисери многозаслужног првоборца ..

Управитељ. — Не будимо успомене на Па и грехе, из: брисане у покори! — А овде је нешто од Цанкара ..

Комар. — Напоље с њим! (Бади књиге на ПОД И ЈЕ их ногом). Тај није ни либерал, него... враг би га знао шта!

Управитељ. — Молимо се за њега! — (Узме са полице књигу). Ха! Шта!

Комар (погледа књигу). — Ха! Шта!

Управитељ. — Тома Кемпијски: Христовим трагом. (Загледају се зачуђено). Драги Комар, ову књигу ви нисте донели.

Комар. — Ни ви је нисте донели, господине управитељу.

Управитељ. — Ставите на сто Тому Кемпијског. Ма ко да га

је донео у овај грешни рај — разуман је био и далеко је гледао.

Комар (простре своју велику мараму по поду и ставља књиге на њу). — Куда ћемо с грехом2

Управитељ. — У моју собу. Под клупу га баците и покријте га поњавом, да се не би ко спотакао о њега.

(Комар одлази са свежњем у собу; управитељ гледа за ЊИМ).

Управитељ. — Брата би издао, против оца би сведочио и мајку би затајио.

Комар (врати се из собе). — Грех је савладан.

Управитељ (окреће се по соби). — Царева слика... добро... али ничега божјег нема... потребан би био хришћански знак...

Комар. — Био је, чини ми се... тамо испод цареве слике је био, чини ми се.

а итељ. — Шта, чини ми се» Дабоме да је био. Али ч0овек блуди у мраку.

Комар. — ита у заблудама.

Управитељ (оде у своју собу).

Комар (гледа за њим). — Брата би издао, против оца би сведочио и мајку би затајио.

Управитељ (врати се са распећем). — Клин је још ту, мало

је зарђао... (приђе зиду) и рупица је још остала... (Причврсти распеће о зид). Колико година има откако смо у својој глупости и охолости.