Наша књижевност
Зе 736
Наша књижевност
20
још и скоро сви одболели пегави тифус. Реч „Банијац“ постала је чак донекле увредљиви назив за неотпорне и помало деморалисане борце, иако је то било неправедно. Зага је сад причала како они после толико недаћа постају прекаљени борци, способни за регуларно ратовање, иако су још увек страховито клонули телом.
Командант је искористио прилику да у Загину почаст дозволи мало музике. Из многотрпне кутије, која је на леђима коњичка изишла читава из свих недаћа по гудурама и увек објављивала вести из света, сада су се случајно извили звуци снено тужне „Хиндуске песме“ Римског-Корсакова, у којој се једна меланхолична источњачка мелодија очајнички прелама, покушавајући да се одржи над понором људског бола. Са шумором лишћа и са вејањем трешњевог цвета ти звуци су се ковитлали у пролећном мирисном ваздуху и падали у Дрину, која се, између својих стрмих обала, пропињала и пенушала дубоко под нама. А Зага је причала, заваљене главе, док су јој по мршавом лицу поигравале сенке и светлости, како је недавно један скојевац-из њене банијске бригаде пошао на стражу на невисоку чуку, и то добровољно, а кад је дошла смена — он је био мртав, иако није било разлога за смрт. Е -
„Није било разлога, није био болестан, није био рањен, — а нашли су га мртвог под једним расцветалим глогом“, понављала је девојка полузатворених очију. „М што је најчудније, кад је полазио, опростио се с најближим друговима, рекавши им у поверењу да иде на дужност са које се неће вратити“. Девојка се стресла: „М то је једна епизода из трагедије Банијаца. Толико су још изнурени...“
Командант је грицкао бркове, стиснувши очи којима је сагледао толика бојишта и господарио њима. Један курир је дотрчао да га одазове. Командант је пошао брзо, енергично. Од курира смо чули радосну вест да су то стигли курири од Шесте босанске и од Мајевичке бригаде, које се пробијају кроз непријатељски терен, да први пут дођу у састав наших главнина. Успут су разбиле један усташки батаљон и заробиле читав штаб Фелджандармерије за Босну, који се, не слутећи ништа, возио аутомобилима за Вишеград. Видели смо како се курири, који су се пробили кроз непријатељске линије прерушени као сељаци, љубе с легендарним пролетерима.
Радио, који нико није искључио, управо је трештао снажно замахнуту, широку као руске равнице и полетну као руски народ песму о пољушки, широком пољу, којим иду хероји Црвене армије. Одједном, без разлога, радио је ућутао. Акумулатор је издао. Једна другарица је рекла с тужним хумором: „Као да је и он Банијац“. Но она се тргла и збуњено спустила очи још пре но што је срела погледе неодобравања за ту шалу. Шала је вређала, иако су се код наших 6орапа правиле ведре шале и о најтужнијим стварима.
„Испричаћу ти један догађај који ме је највише потресао у целој офанзиви“, обратила ми се Зага, и час отварајући широм своје круп-
ава о