Наша књижевност

А књижевност код нас, нарочито у Србији, као да је замрзла, онемела. Док догађаји иду дивовским корацима, књижевно обликовање тих догађаја заостаје, или је бар неадекватно величини збивања.

Истина, неки од књижевника су доживљавали толико обиље догађаја, да су просто били млављени њима као непрекидним ЏИНОВБским слаповима утисака, пред којима су своје изражајне могућности осећали слабим, спорим, недораслим. Истина, други књижевници су мање доживели од великога, јер су под окупацијом животарили у скученим границама личних брига и страховања, из својих углова не видећи замашај и пуни значај збивања, или га видећи само једнострано, из прилично сужене перспективе. Они први, који су учествовали активно у великим догађајима, у беспримерним страдањима, али и беспримерним узвишењима наших народа, у трагедијама и победама, стварали су за време тих догађаја рата под врло тешким условима. За њих није било позадине, они су, баш зато што су учествовали у особеном ратовању, били стално сред битке, у покретима, без услова за сређен књижевни рад. Ако су и примењивали свој таленат и своје перо, било је много свакидашњих, нимало мањих дужности у борби, на освешћивању и бодрењу маса, на њиховом обавештавању 0 истини, на њиховом културном уздизању. Они су ипак, и под тим условима, настојали да буду књижевници, осећајући да им је то дужност, да за књижевника није довољно да се бори само духом оружја, него мора да се бори и оружјем духа, оружјем крилате песничке речи. Много тога што је стварано остало је забелешка, скица, лирски или епски фрагменат, понешто је достигло и ступањ вишег остварења, све је то одиграло велику улогу, — али за књижевна остварења већег размаха није било услова. А они други, не само што су живели махом у тмулој, глухој страви, у тешким условима за уметничко изражавање истине под сталном опасношћу, него су махом доживљавали и само тешке, мрачне утиске, једнострано примајући слике стварности, с неДовољно перспективе, с недовољно инспирације за стваралачки занос. Отуда у покушајима неких писаца који су живели под окупацијом нешто мрачно, безизлазно, неко уопштавање нечовечности фашизма, с недовољно диференцирања, отуда наклоност да се читава епоха сматра трагичном и мрачном, неким „срозавањем човека“, иако је ово управо епоха уздизања човека. Тако да једни имају да свладају кризу премногог доживљавања, а други кризу премалог доживљавања.

Али, Србија је потпуно ослобођена већ преко годину дана, а читава Југославија већ седам месеци. Оно што се раније назирало, а било јасно сагледано само у свести најсвеснијих, сада је добило облик и конкретан садржај. Повезаност, целина збивања сада је свакоме сагледљива, употпуњавање доживљаја је могуће, корекција утисака такође, Свршетком рата стварност није постала мање драматична ни сиромашнија у збивањима и инспирацијама, јер доживљујемо период џиновске изградње земље, подизања земље из опустошености не само