Наша књижевност

Војни календар наводи 24 дивизиска, 57 бригадних и 389 генерала специјалних корова. А осим тога, још 411 генерала у првој резерви. Тако је, почасти ради, још 319 официра унапређено за генерале.

Биланс показује: 850 генерала на стајаћу војску од 125.000 људи. Један генерал на 150 људи.

Под монархијом, није било ничег патриотскијег но старати се за скупо издржавање ове легије. Република је приступила смањењу плата. Генерали су се почели навикавати на помисао о штрајку.

Ни Јулију Цезару, ни Александру Великом, ни Наполеону, ни Фошу није за њихове походе требало толико величина са генералским плетеницама. Шпанији су они били потребни, да изгубе велико колонијално царство и да од неколико квадратних километара афричког тла направе вежбалиште њихових побуна.

Шпански генерали су „специјалисти за поразе“.

Али на рачуну генерала могу се уписати и победе. Победе над народом.

Последњу међу овим победама неће народ никад заборавити, поход „Терцие“ и Кабила на раднике Астурије с јесени 1934.

Влада Народног фронта носила се мишљу да скине ореол дотле неприкосновених генерала и испита свест људи што стоје на челу војске. Влада је додуше оклевала, али је ипак, корак по корак, уклањала овог или оног из редова својих прикривених непријатеља. Усудила се чак на помисао да распусти легију странаца, тај драги камен реакције. Подједнако угрожени тим мерама, генерали и легија „„Терцие“ осетили су заједницу интереса. Зар би то било први пут да генерали са мароканском терцијом уче у памети парламертарце»

Један краљевски декрет од 4 септембра основао је ову формацију странаца, која је првобитно носила име „Терцио де Естранхерос“. Осам одреда од по хиљаду људи, расположених за битку, искусних у окршајима, елитна трупа плаћених војника, чинило је језгро, које се дало брзо проширити, Зар је мало пустолова, декласираних, очајника, који се могу купити за неколико сребрњака»

У језгро трупе спадају бивши официри драгонског пука царистичке војске, коме је бивши краљ Алфонсо ХШ био старешина. Једног дана, кад су дошли до горког сазнања, да више неће истргнути свој завичај из руку руског народа, бели официри упутили су шпанском краљу једну молбу, у којој су навели да њима, официрима пука Његовог Величанства, прети смрт од глади ако их се он не сети.

Срце шпанског краља било је тврдо када је била у питању глад деце његове земље, али глад страних официра дирнула га је. Једна крстарица отпловила је за Цариград и довела господу, која су се ускоро, у новим униформама, појавила у краљевој телесној гарди и на добро плаћеним местима страначке легије. ИМ ко би био погоднији. да се истави насупрот револуционарним тежњама народа од оних које је социјална револуција прогнала»