Наша књижевност

а 25 64 Наша књижевност

Зар нису ти листови с масовном тиражом покушавали да побуњенике мађионичарски преобрате у „браниоце хришћанства“, иако су ови пустошили по својој рођеној земљи са хордом мохамеданских Кабила из Африке» Пустошили по земљи и градовима где је пуно цркава и манастира. У

Крв је текла од Триане до Сан Рока у граду Севиљи. 18 јула почела је борба. Војне власти објавиле су да су верне влади. Али радзлици су остали на опрези. Народ се ушанчио на другој страни Гвадалкивира, у радничкој четврти Триана. Утврдио је мост Изабеле П. Са пиштољима и ловачким пушкама, стајао је народ иза барикада.

Они који су ми некада показивали Севиљу, сада су међу мртвима. Најхрабрији увек падају. Слика тог града, његова јединствена лепота и његов бездани јад, урезали су се у мени пре но што се помрачио. М сад ми се чини као да са палим пријатељима идем истим путевима којима смо ишли с јесени 1932.

Тада сам возом стигао касно у ноћи. Имали смо препоруку од железничког синдиката ЦНТ на железничара Лопеза. Било је дванаест часова ноћу и ми га не нађосмо. Шеф станице нам рече: „Колега није више на служби. Ја ћу вас водити кроз ноћ, иако ја не гајим тако напредне идеје.“

Ставио је капу, и ми изађосмо из станице. Треба по прилици четврт сата до најближе четврти за становање. Ноћ је тамна. Моћно се издижу зидови касарна. Мирно иде шеф станице поред нас.

„Можете ли тако просто напустити службу2“

„Ја сам шеф станице“, гласио је одговор.

Кроз уске уличице старе Морерие (маварске четврти) долазимо у Каље де Санта Круз. Шеф звони. Једна мала врата отварају се опрезно, врата фонда. Е

„Овде станују махом железничари“, каже он. „Многи се ту и хране, није скупо.“

Соба, као манастирска ћелија, постеља висока као саркофаг. Над њом, једна Мурилова мадона. М још нешто: један мали прозорчић, један отвор пут јужног неба.

Ујутру, идемо кроз Барио де Мурило, тако се зове наша четврт.

Куће високе, као тврђаве, бело обојене, са благим изгледом на зелени Патиос. Поплочани вртови андалузиских пребивалишта, са светлуцањем палми и водоскоцима.

Мурилов парк, фабрика дувана, палата Сан Телмо и велика хотелска зграда, која сада служи за касарну, јер не долазе више американски туристи. Идемо према синдикату транспортних радника, и помораца. Поред затвора, стоји кућа, нешто мрачна, сиротињска, али добропозната и налик на народне домове у Паризу.

Многи радници стоје са нама и желе да сазнају шта се догађа У даљини. Лепе, црномањасте, глаткокосе раднице улазе и пролазе кроз собу, стидљиво избегавају странце. Објаве на зидовима казују

| |