Наша књижевност
Љоњка је, приближив чело њеноме, шаптао разговетно и гласно:
— Да се боримо, па ко кога победи...
Варјуша се предомишљала.
— Ти ћеш победити — ти си јак.
— Црвена армија је такође јака, — убедљиво је рекао ЈЂоњка. — Наш татица је тамо. Е
Тај податак је Варјушу одлучио. Брат и сестра су се дохватили. Борба је била дуга и водила се с променљивим успехом. Игра је попостепено обузела Љоњку, пред собом више није видео Варјушу, већ Немца, онога риђега Немца који им је наредио да не живе у кући него у подруму, где су пре стајале каце с киселим купусом и краставцима... Недечји гнев га је обузео, стао је сестру шамарати, оборио ју је на земљу. 5 -
Два пуцња су одјекнула напољу и натерала Прасковју да извири из подрума. Деца су јој лежала у локвама крви једно крај другога. Немац, седећи у ранијој пози, закопчавао је кубуру „парабелума“ и мутним, бесвесним очима гледао око себе. Дрхтавих бледих усана пришла му је Прасковја.
—- Због чега> — упитала је тихо, као да ју је збиља занимало због чега, као да није била у питању смрт, њеној деци. У погледу њених сухих оштрих очију није било ни молбе, ни страха. Оне су гледале право и упитно. Немац се лајаво продерао.
— Неправилно су се играли. Девојчица је била Немац и дозволила је да буде побеђена... безиген! Унмеглих! То није тобро...
Није заплакала, ма да јој се срце облило крвљу, и није му пљунула у лице, премда су јој осећања кипела тражећи излаза. Воља Козакињина је обуздала гнев. То се учинило као покорност, те су јо: дозволили да децу сахрани. Ископала је гроб недалеко од подрума и означила га камењем.
Настале су хладноће, али је она и даље живела у својој јами. Пао је први снег и њена глава је поседела. Сада је имала само једну мисао: ;
„Стјепан ће им се за све осветити...“
о
Сад је она мислила само о Стјепану и о тој страшној освети којом ће се разрачунати с Немцима због рушења куће, због дечје смрти.
Видела га је како корача снежним путевима с пушком о рамену, са гранатама за појасом, у низу бораца истих као и он, стаситих, бо дрих, смелих. у
Понекад јој се приказивао као стрелац који пуже пољем под ватром немачких топова и митраљеза.
— Господе, сачувај га од метка смртнога! — жарко је шапутала
САТА рата зе УКИ АМА БЕЛВИЛ АВАЛА За
ПИ ои А љ