Наша књижевност

ХРОНИКА

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД ИВО АНДРИЋ- „ТРАВНИЧКА ХРОНИКА“

(Издање Дизјуг)

Насупрот роману „На Дрини ћуприја“, који је у ствари хроничарско следо· вање животу једнога места кроз векове, „Травничка хроника“ се, у времену, у збивањима, у лицима, тако кондензује у једну садржину и тако уграђује у једну целину, да би се мирне душе могла назвати романом, У размаку од неколико година, преко неколико главних носилаца радње и претставника стања, у једном амбијенту, у једном историском тренутку, овде се развија широки, али повезани садржај, који доиста има архитектуру романа. Могло би се, штавише, рећи да је ова хроника о Травнику први прави роман који је Иво Андрић начинио, па чак, структурално, и један од најбоље компонованих које наша књижевност има. Мало је примера у нас да је један писац успео да овако повеже и сажме у један животни видокруг оволико разноврсних и диспаратних људских удеса.

Јер „Травничка хроника" је један велики заплет животних путања које су се, допирући из белога света, као неким чудом, среле, укрстиле и замрсиле негде у некаквом Травнику, ту се зауставиле и ту неколико година потрајале у истоме кругу и под истим необичним и изузетним условима. Строго говорећи, ова књига о Травнику види и казује Травник, и преко њега Босну и цео тај дивљи кут Балкана, тек на другоме плану, као позадину, као оквир за туђе животне драме које се овде одигравађу. Са Истока и са Запада овде се, по неким законитостима или ћудљивом игром некаквих случајности, у великим историским потресима времена, у смутњи епохе, стекло неколико разноврсних и врло неподударних живота, да један део свог битисања овде истроше, у амбијенту њима неприродном и за њих неприлагодљивом. Ови ту живе као „страна тела“ у организму који им никако не одговара и који их не трпи, и са којим врло тешко срашћују, у сталним и понекад болним трзајима сопствене одбојности да се уживе у средину и њене отпорности да их прими. МИ тако се стварају чудни облици живота, који у тренутцима скоро фантастично изгледају. Али то овој књизи даје особени вид и чине је оригиналном.

Доиста је своја та идеја да се у најнедоступнијем, ваљда, углу Балкана, у самој његовој дивљини и тами, посматрају и фиксирају обеспућена животна кретања небалканских и надбалканских људи, у једном времену кад је Запад већ високо културно живео, а овде све још било под притиском најцрњег средњег века. И да се хватају и тумаче тешки грчеви оних других, са Исотка, који ов/ сурову природу и човека у њој нагонски не подносе, и љуту босанску зиму, кад „птице мртве падају из ваздуха“, осећају као смртну казну. Сви се они, ти консули и те консулке, и ти везири, и сва она чудна људска мешавина око њих неких животних олупина које су се однекуда, пустоловно, на травничкој калдрми затекле, — све је то укупно онај животни круг који је у овој књизи у првоме плану. Они су у ствари њена садржина, која, повезана са тренутком кад се догађа, добија нарочити, дубљи значај. На прелазу из ХУШ у ХЕХ век, у годинама кад се историја у пуноме темпу кретала, сви ти људи и својим положајима, ако