Наша књижевност
о
Хроника
Салтиков-Шчедрин слика губернаторе који то не постају због својих способности него зато што су успели да се улажу силницима или њиховим женкама. Дело је постало шесетих година, у доба тобожњих реформи и пуно ја поруге против племића-либерала: „Шта хоће ретрогради, а шта либерали, тешко је схватити. Ретрогради се чине либералима зато што праве опозицију, а либерали су ретрогради зато што го“ воре и раде као да су на платном списку... Ако би хтели да се тачно изразимо, онда је прву партију најзгодније назвати ретроградијом либералије а, другу — либералијом ретроградије“.
„Повест једнога града“ Тургењев је поредио с Јувеналовим и Свифтовим сатирама. Град је цела Русија, а његови начелници —- цареви који су настали после Петра Великога редом све до Николаја 1.
„Писма теткици“ су сатира о западно-европској буржоазији коју је Салтиков-Шчедрин посматрао приликом својих путовања по Немачкој, Француској и Швајцарској.
У „Пошехонској старини“ приказује се древна, феудална Русија с толико уметничке непосредности и снаге те нам се чини да гледамо пред собом живе људе како се крећу у времену које де одавно прошло. Али ма да је писано у доба кад су руски писци давали идилске описе некадашњега живота, Салтиков"Шчедрин де одлучно скинуо
идилски вео са „старог доброг времена“.
Његова књига нимало не потсећа на „Породичну хронику“ Сергија Аксакова или „Племићко гнездо“ Тургењева, већ напротив ненаметљиво показује. ко-
лико је оно „старо, добро време“ уства--
ри било лоше и пуно повреда социјалних ги етичких начела, ако се не посматра из слахискога дворца него се гледа из музичке избе.
„Господа Головљеви“ несумњиво су његово најбоље дело. Салтиков-Шчедрин је у овом роману претеча оних многих модерних писаца који су, нарочито у овом веку, обрађивали тему о пропадању једне породице. Оно што је Борисав Станковић дао у „Нечистој крви“, Крлежа у „Глембајевима“, Томас
Ман у „Буденброковима“, наравно сваки на свој начин, Салтиков-Шчедрин је обрадио још 1880 у „Господи Головљевима“. (Он породично пропадање посматра као сопиолог и у „Головљевима“ његова анализа захвата три атмосфере. Најпре се роман збива у „племићком гнезду“ али без Тургењевљеве идиле која, као што Шчедрин на једном месту ка-
"же, изискује да се „за сваког племића,
младог и образованог, обавезно нађе згодна племићка“. Затим се позорница мења: друго поколење Головљевих, синова, одлазе у престоницу да тамо сасвим пропадну, а унуке завршавају У паланачком позоришту, у пијанству и разврату. Али је главни јунак Порфирије Головљов, назван Јудушка — Мали Јуда, ваљда најодвратнији тип у свет“ ској књижевности, крвопија, лицемер, подлац према коме је Тартиф наивчина, а Урија Хип само несрећан човек. Исто тако је с великим дахом дата и јунакиња романа Порфиријева мајка, среброљубива и бездушна Арина Петровна, крај све своје вредноће и буржоаско-племићке честитости, једна од криваца за пропаст Головљевих.
Шчедрин је уопште имао дара да ствара типичне сцене и типове који излазе из његових прича и живе као примери; имена његових јунака, мотиви његових прича постају опште добро и људи се њима служе кад хоће да означе сличне појаве. Тако је Лењин у својој полемици са Троцким, назвао овога „Јудушком“, а Стаљин се послужио читавом једном Шчедриновом сатиричном бајком, одговарајући на Осмом ванредном конгресу совјета 1936 национал-со“ цијалистичким критичарима совјетскога устава.
Шчедрин је имао још један начин, сасвим оригиналан и готово ни од кога досада не искоришћен у књижевности. (Он је зајмљивао лица из дела руских великих писаца и пуштао их да продуже живот, пропуштајући их кроз своју шчедринску стварност без илузија. Тако је Гогољевога Чичикова пустио да преноћи код грамзиве Коробочке, те је она после родила опасног и грабљивог адвоката. Тургењевљеве јунаке Берсење-