Наша књижевност

о Вуку као писцу а 189

друштвене установе и политичке и привредне прилике под којима се тај наш човек развијао и под којима још живи.

За цело његово дело могло би се казати оно што је он рекао још у почетку о својој борби за народни језик: „Ту господари здрави разум и истина...“

И то се у Вуковом делу и животу враћа као рефрен. „Оно су несрећни људи, који су ум свој дали под аренду, па сад морају да мисле како други оће“, пише он. „Ја бирам оно што ми показује ум, а не светцу за атар“, писали су Вуку његови пријатељи, као Павле Барић, кад су хтели да му буду блиски и по вољи. „Кога се бојите, кад вам ум каже да онако треба>“ довикивао је Вук колебљивом и обазривом Лукијану Мушицком. Ум, то је његова мера за људе и људска дела и односе у јавном и приватном животу. („У Загребу је

међу Илирима ревност врло велика, много већа него разум“, писао је он 1838 г.)

У свом дугом и тешком животу Вук се повијао и прилагођавао у многим стварима („по слабости људској“), али је у једном остао непоколебљив, тј. никад није у свом књижевном делу „дао ум под аренду“, никад није дао „умље за безумље“.

Није случајно ни узалуд проницљиви Копитар већ при првом познанству писао да Вука сматра „за најбољу главу од свих Срба које познајем“. Нечег егзактног, математског било је у његовом

начину рада. Он је сам био свестан тога, а то су увиђали и његови ученици.

„Ви ћете сами наћи и дознати да је граматика а особито ортографија, млого налик на рачун...“, писао је он пријатељима; ови су опет Вукове најбоље полемике против несавремених славено-сербских писаца називали „математично доказне магарештине србских списатеља“.

У животу, у сваком послу, па и у књижевном, као што ћемо доцније видети, Вук тражи да проникне у стварност или, како он каже, у ствар. Тако у „Првом одговору Јовану Ранитовићу“ он пише: „Како лијепо знаш толковати и подсмијевати се, само да не дираш у ствар, рекао би човјек да ништа нема што ти не знаш боље од свију други људи; али кад дође до ствари...“

Ствар, дакле, то је оно до чега је Вуку стало, то је оно на чему се он осећа јак и несавладљив, Он својим противницима као главну замерку пребацује „да ствари не разумеју“.

Тај сељачки син, рођен борац, који је постао истински културан човек, био је сав усмерен у једном правцу: да упозна стварност народног живота, у првом реду језика, да јој одреди облике и утврди правила, и да друге упозна са њом. Али за њега је познавање народног језика и умотворина уско везано са познавањем народног живота у целини, Е

За Вука се као писца може слободно рећи да са обе ноге чврсто