Наша књижевност

ји УН

Мала па ље е

и МА

194 ___ Наша књижевност

њих, него наша, стварна земља и наши људи од крви и меса, и у кодима се сликање догађаја, лица и нарави често подиже до мајсторског реализма. Њихов број је велик. Он, на пример, овако приказује један оријенталски груб призор из старог Београда.

„Ја сам својијем очима гледао (год. 1808) како су Карађорђијеви момци повалили једног човјека у блато и истукли га колико су хтјели, што је пројахо мимо њих на своме коњу кад су они сједили на клупи пред Карађорђијевим (прије Мула-Јусуфовијем) конаком, па га окриве да их је попрскао. Мени се овај неповољни и жалосни посао тако онда увртио у памет, да се и данас опомињем и човјека и коња му: како је био пошао низ чаршију, како ће к цркви; па како су га они по том вратили, с коња скинули и у блато повалили. Човјек је овај био млад и по варошки лијепо обучен (имао је на себи плаветно џубе, без рукава, непостављено, као што су онда многи носили, и преко њега ћурче,) а био је у Биограду жив доскора и чини ми се да су га звали Шашкин-Тошо, а коњ му је био алатаст.“

Или овај други призор у коме је савршено и једноставно дана тишина и језа једног историског тренутка.

У београдском граду је искупљена читава турска војска. Дуго и узалудно очекиван, Милош стиже најпосле, први пут, Алипаши Марашлији у Београд. Вук то описује овако: „Кад Милош с кнезовима прође кроз ове Турке и дође Али-паши у собу, а то неколике паше и више од шесет бимбаша и ајана и бегова седе унаоколо, но код свију њи така је била тишина, да би човек могао чути муу да лети: само су гдекоји димови из чибука излетали, а многи су чибуке само у устима држали, не пуштајући ни дима.“

Или, само још један пример, јер избор је велик а простор ограничен, дијалог између Милоша и Сулејман-паше Скопљака, београдског везира, свирепа, храбра и лукава човека наше крви, који се са Милошем сударао у многим бојевима и у једноме од њих био рањен у руку. „Сад сватко може себи ласно представити како је Сулејманпаша морао гледати свога кнеза; али због политике није му ништа могао чинити, него га још посини и даде му бурунтију... Једном га је показивао млогој господи Турској, говорећи: „Видите ли овога мога малога кнеза и посинка! Колико се сад чини миран и покоран, а ја сам од њега неколико пута тако бежао, да нисам знао, куда ћу ударити; па ми ево најпосле и руку преби на Равњу.“ А Милошу је говорио: „Ти си ме ово ујео“ (показујући рањену руку); а Милош му одговори: „Ја ћу и позлатити, честити пашо.“

Зар то није као нека ренесанска „ђећа“ (крвава шала), или као оријенталска прича у којој има и лукавства и мудрости и безданог претворстваг М зар не искачу обе личности, са својим карактерним особинама, као вајане, из овог кратког дијалога 2

Са таквим миром (миром који је неопходан добром писцу, јер писац треба да заноси читаоце а не да сам пада пред њима у заносе)