Наша књижевност

МЕ 5

_ Дјечак из Полимља

је некако пријатељски рекао да ћу ја ипак попустити, као што је попустио он када се радило о стријељању четири италијанска фашиста, — и при томе ме је погледао шеретски само десним оком, а лијево је држао притворено, у резерви: да и њега, отворивши га нагло и радосно, испали у знак нашег споразума, или да њиме поправи поступак десног — ако наиђе на одлучан отпор. А дегнас, чим смо се капетан и ја вратили у станицу, мајор је дао поручнику знак да прекине с куцањем на машини, па је, као жалећи што нам се то десило, саопштио да су младићи побјегли. Ја сам одмах схватио о чему се ради. И наједном, соба ми је постала туђа и тијесна — погледао сам око себе: куда ћуг Крочио сам и пришао прозору, 2 мајор је наставио с радом, говорећи тихо, као да ни он не заборавља шта се десило зи као да поштује моје расположење... И ето, требало је да се окренем и разговарам, а ја то нијесам могао. Убјеђивао сам себе да морам још остати на прозору, док се не смирим и не приберем; гледао сам како се воденичко коло тихо окреће, како расипа млазеве и капље воде, подижући влажне таласе вјетра који су росили и равномјерно њихали гране шљива око воденице. Наједном, осјетио сам да ми тијело, послије четири непроспаване ноћи, обузима постепена малаксалост, да ме воденичко коло и шљивове гране маме у сан. Шта да радим>

У то се, изненада, зачула нека препирка у ходнику. Препирала су се два човјека који су, изгледа, имали неке старе међусобне рачуне: свакако југословенски командир, односно италијански подкомандир жандармериске станице, којега су официри јуче довели да стражари у ходнику, и неки дјечак у чијим се ријечима осјећала нестрпљивост и чуђење. Први глас, навикнут да меље команде и савјете, говорио је да дјечак мора одмах ићи назад, овцама, јер отац га је оставио да чува и да помаже мајци, а устанак је ствар зрелих и искусних људи. Дјечак је одговарао нестрпљиво и помало поспрдно, у његовом гласу, у ријечима: да командир њега не може више никуд гонити јер је његово било и прошло, осјећало се да он нареднику више не придаје никакав значај, да га узима само кго неразумљиву сметњу на улазу к људима којима је пошао, и да говори с њим онако, као што људи, идући кроз густњ врбак, отклањају гране које им сметају у ходу и могу их ударити по лицу. Наједном се иза врата осјетило неко хрвање. Лакат или нешто друго ударило је о даску, па су се врата отворила тако нагло као да се одједном откинула веза која их је придржавала. У собу је ушао чудан дјечак, од својих шеснаестак година, гологлав, грубе црне косе, висока раста. Сону страну отворених врата остао је жандармериски наредник, раширених руку — рекло би се да му се дјечак отео из наручја. Ја сам се окренуо, крочио корак или два према столу и гледао сам придошлицу, не мислећи више како да почнем разговор с људима око стола, не осјећајући више њихово присуство онако тешко као прије.

рит

Ма ава а

МИ па

је аи. а,

ЈЕ

и" 5 У Му "2 ПИ пар

ет |:

пали

зон

сар а аи

за

Ме

ЕН