Наша књижевност

Зи ВО А

у и

ИЕ

МОЈА ПБТ

(ФРАГМЕНТИ ИЗ РАТНЕ ХРОНИКЕ „СЕНКЕ НАД БЕОГРАДОМ“)

Мој брат се звао Илија.

— Колико си примиор питала га је мајка.

— Три стотине. у |

–— Триста! Само бакалину толико дугујемо.

— Овог месеца су ми одбили дуг, зато је тако мало.

Овог месеца су одбијали дуг, сваког месеца је Уред, кулук, порез, трамвајска карта, и сваког месеца је дуг бакалину: само три стотине» 4

Има дечаштва са рођенданима, са тротинетима, са доручком у школској торби — има дечаштва без рођендана и школске торбе.

Неко, кад има петнаест година, почиње да пише стихове, заљубљује се и облачи прве дугачке панталоне.

Другоме каже мајка:

— Колико си примио

Петнаест година, двадесет година, двадесет пет година, тридесет година: колико си примио

Од плате до плате, пролазе дани. Падала је киша, сијало. је сунце, били су паркови и седељке пред кафанама, па је пао снег: дани пролазе.

Биле су зиме без зимског капута, зиме без целих ципела, Била су пролећа без целе кошуље. Били су дани са сунцем, које није сијало за људе по радионицама: кад су улазили у радионице, сунце је излазило: кад су излазили, залазило је.

Реке протичу, чак и међу камењем расте кржљава трава, а девојкама су потамнеле ноге, г

Једног дана идеш у радионицу и замишљен си: пред тобом је река. Пецачи са великим шеширима и презиром за људе што немају пецачки прибор и усуђују се да баце камен у воду и поплаше рибу, осветљени кровови купатила (на једном поцепана цирада), скидаш капут и седаш крај реке.

Са пљоснатим камењем умеш по води да правиш „жабице“ и знаш да пливаш — хајде! |

Негде је радионица и мирис боја, овде је река.

А кад дође први»

А бакалит ту